Jedna grupa ljudi priča o idealima.
Druga grupa priča o pravilima.
Treća grupa priča o računima za struju.
I svi misle da pričaju o istoj temi.
Student kaže:
„Borimo se za nešto veće od nas.“
Ministar kaže:
„Postoje procedure.“
Profesor kaže:
„Dobro, ali meni rata kredita stiže petnaestog.“
To su tri različita jezika.
Na internetu se onda pojavi i četvrti.
„Ćaci.“
„Bot.“
„Ustaša.“
„Sendvič.“
I tu se komunikacija uglavnom završava.
Zato mi je zanimljivo da posmatram ono što se poslednjih meseci dešava oko univerziteta.
Većina ljudi taj sukob vidi kao sukob studenata i države.
Nisam siguran da je to ono što zapravo gledamo.
Možda gledamo sudar dva različita modela univerziteta.
Prvi model kaže da je univerzitet javna institucija sa društvenom misijom. Mesto koje ne postoji samo da bi izdavalo diplome nego i da bi učestvovalo u oblikovanju društva. Po toj logici univerzitet može da trpi političke sukobe, proteste i duge krize jer njegova svrha prevazilazi puku uslugu.
Drugi model univerzitet posmatra kao servis.
Student plaća vreme, znanje i diplomu.
Ako servis ne radi, traži drugi. . .
Nije pitanje ideologije.
Pitanje je funkcionalnosti.
Ako privatni fakultet radi, student prelazi tamo.
Ako privatna škola radi, roditelj prebacuje dete.
Ako privatna firma plaća redovno, profesor prelazi tamo.
To nije politička odluka.
To je lična odluka.
To je odluka koju ljudi donose kada sednu za kuhinjski sto i izvade digitron.
Zanimljivo je da su višemesečne potpune obustave nastave retke čak i u zemljama sa veoma jakim sindikatima i dugom tradicijom univerzitetskih protesta. Ne zato što razlozi za protest nestanu. Nego zato što posle određenog vremena institucije počinju da osećaju cenu zastoja.
Tržište ima jednu osobinu koju ljudi često previđaju.
Ono uglavnom ne zabranjuje protest.
Ono ga poskupljuje. . .
Politički sistem može da trpi višemesečne sukobe.
Može da proizvodi saopštenja.
Može da organizuje pregovore.
Može da čeka.
Tržište mnogo ređe čeka. . .
Ako postoji alternativa, ljudi polako počinju da odlaze.
Ne zato što su promenili mišljenje.
Nego zato što im je potreban sistem koji funkcioniše.
Možda se upravo zato danas ne vodi borba samo oko univerziteta nego i oko ljudi bez kojih univerziteta nema.
Tu dolazimo do problema koji je mnogo stariji od ovog konkretnog sukoba.
Svaka institucija živi od dve vrste energije.
Od legitimiteta i od ljudi.
Legitimitet je priča zašto institucija postoji.
Ljudi su oni koji otključavaju vrata ujutru.
U javnosti se gotovo uvek vodi rat oko legitimiteta.
Ko je u pravu.
Ko je moralno ispravan.
Ko predstavlja narod.
Ko brani državu.
Ko brani univerzitet.
A za to vreme ljudi koji zapravo nose sistem počinju da postavljaju druga pitanja.
Kolika je plata?
Da li će biti plata?
Da li mogu da pređem negde drugde?
To je potpuno drugi sloj stvarnosti.
Znam profesora kome su godinama stizale ponude iz inostranstva. Ne samo posao. Nego preseljenje, istraživački uslovi, finansiranje, sve spremno.
Ostao je ovde. . .
Ne zato što je računica bila na njegovoj strani.
Nego zato što postoje stvari koje se teško stavljaju u Excel tabelu.
Porodica.
Jezik.
Prijatelji.
Grad.
Vera.
Osećaj da negde pripadaš.
Većina ljudi takve odluke posmatra kao lojalnost.
I jeste.
Ali postoji jedna zamka. . .
Institucije često počnu da računaju na tu lojalnost kao da je prirodni resurs.
Kao da će ljudi zauvek ostajati bez obzira na okolnosti.
Neće. . .
Nijedan sistem ne bi smeo da planira svoju budućnost na osnovu toga što će ljudi stalno žrtvovati bolje prilike.
Kada profesor kaže da razmišlja da ode na privatni fakultet, on ne govori političkim jezikom.
On govori jezikom opstanka.
Politički aktivista u tome može da čuje izdaju.
Birokrata može da čuje neposlušnost.
Profesor čuje ratu kredita.
Vlasnik privatnog fakulteta čuje konkurs za posao.
Svi posmatraju istu pojavu. . .
Samo je prevode kroz različite sisteme značenja.
Najzanimljivije je što institucije retko propadaju kada izgube raspravu.
Mnogo češće propadaju kada izgube ljude.
Rasprava tada obično još traje.
Problem je što ljudi ne čekaju da se rasprava završi.
To je stara priča koja se ponavlja u državama, firmama, medijima, bolnicama, vojskama i univerzitetima.
Brod ne tone kada se putnici svađaju na palubi.
Brod tone kada mašinovođa, mehaničar i pola posade jednog jutra odu da rade na drugom brodu.
Na internetu će tog dana rasprava i dalje trajati.
Jedni će dokazivati da su pobedili.
Drugi da nisu izgubili.
Treći će praviti nove heštegove.
Ali mašina neće mnogo mariti za to.
Mašina traži ljude.
Institucije ne održavaju parole.
Ne održavaju ih ni saopštenja.
Ne održavaju ih čak ni zakoni.
Održavaju ih ljudi koji svakog jutra dođu na posao i odluče da ostanu još jedan dan.
Zbog toga su ponekad najopasnije rečenice upravo one koje zvuče potpuno nezanimljivo.
„Ne interesuje me više ko je u pravu.“
„Hoću da mi predavanje počne u deset.“
„Hoću da plata legne prvog.“
Takve rečenice retko završavaju na naslovnim stranama. . .
Ali istorija je puna institucija koje su umrle upravo od njih.
Ne od revolucija.
Ne od velikih parola.
Nego od ljudi koji su polako ustali, pokupili fasciklu i prešli preko ulice.
Institucije retko umiru onog dana kada novine objave da su umrle.
Tada se samo sastavlja umrlica.
Umru mnogo ranije.
Onog jutra kada neko ko zna gde su ključevi, šifre, planovi i rezervni delovi odluči da više ne dođe na posao.
Na internetu će tog dana i dalje trajati rasprava ko je pobedio.
Ali mašina je već stala. . .