Upravo sad sam odgledao jedno predavanje o veštačkoj inteligenciji. . .
Problem nije veštačka inteligencija. Problem je što pod tom jednom rečju podrazumevamo deset potpuno različitih stvari.
Na prvi pogled deluje kao da govorimo o istoj temi. Zapravo, sve vreme se vrti oko istog pitanja.
Šta tehnologija radi čoveku. . .
Tu, međutim, počinje prava zbrka.
Pod istu etiketu danas trpamo tehnologije, proizvode, oblasti primene i njihove društvene posledice, kao da je sve ista stvar.
Sve to nazivamo jednom rečju.
AI. . .
To je otprilike kao kada bismo pod rečju "vozilo" podrazumevali bicikl, autobus, traktor, avion i tenk. Naravno da ćemo se onda raspravljati. Jedan čovek priča o biciklu, drugi o avionu, treći o nuklearnoj podmornici, a svi misle da govore o istoj stvari.
Ne govore.
Ista je priča i sa veštačkom inteligencijom. . .
To nije samo problem jezika. Kada pomešamo različite kategorije pod istom rečju, počinjemo da odgovaramo na pitanja koja zapravo niko nije postavio. Jedan čovek govori o ChatGPT-u, drugi o nuklearnoj doktrini, treći o deepfake snimcima. Svi koriste istu reč, ali ne govore o istoj stvari.
To se vidi i u svakodnevnim razgovorima. Neko kaže da se "već sedam godina bavi AI". Prvo pitanje bi zapravo trebalo da bude: kojom oblašću? Mašinskim učenjem, računarskim vidom, obradom jezika, robotikom, generativnim modelima, sistemima preporuke, autonomnim vozilima, ekspertskim sistemima? To danas više nije jedna disciplina nego čitav skup različitih oblasti. Fizički je gotovo nemoguće ozbiljno pratiti baš sve. Niko ne zna sve, Niti treba.
Zato vredi krenuti redom.
To se možda najbolje vidi na primeru nuklearnog oružja.
Bilo bi opasno prepustiti mašini odlučivanje o tome šta se dešava sa nuklearnim arsenalom. To zvuči ozbiljno, ali vredi odmah razdvojiti pojmove.
Jedno je automatizacija. Drugo su ekspertski sistemi. Treće su sistemi ranog upozorenja. Četvrto je savremeni generativni AI.
To nisu iste kategorije, ni tehnički ni politički.
Automatizovani sistemi postoje decenijama. Oni izvršavaju unapred definisana pravila. Ako se dogodi A, B i C, sistem prelazi u stanje D. Tu nema procene, nema kreativnosti, već samo izvršavanje logike koju je čovek unapred definisao.
Savremeni modeli veštačke inteligencije rade drugačije. Oni analiziraju obrasce, generalizuju i daju odgovore koji nisu unapred napisani. Upravo zato nije svejedno kada kažemo da je nešto "AI".
Često se zaboravlja da nuklearne sile već decenijama koriste visok stepen automatizacije. Sistemi ranog upozorenja, sateliti, radari, komunikacione mreže i procedure rade gotovo trenutno. Perimeter, poznatiji kao Dead Hand, pokazuje koliko je daleko automatizacija stigla još tokom Hladnog rata.
To, naravno, ne znači da je AI već dobio kontrolu nad nuklearnim oružjem.
Ne znači ni da bi trebalo da je dobije.
Pravo pitanje nije da li računari učestvuju u nuklearnoj doktrini. Učestvuju već veoma dugo. . .
Pitanje je da li želimo da sistem koji nije potpuno deterministički sam procenjuje da li je napad stvaran, da li je u pitanju greška senzora ili da li treba pokrenuti uzvratni udar.
To je sasvim druga rasprava. . .
Istorija pokazuje da ni čovek nije nepogrešiv. Bilo je lažnih uzbuna koje su ljudi ignorisali i time možda sprečili nuklearni rat. Bilo je i situacija kada su upravo ljudi pogrešno procenjivali informacije.
Zbog toga mi se čini da problem nije jednostavan. . .
Nije dovoljno reći da je AI opasan, kao što nije dovoljno ni reći da će rešiti sve. Oba stava deluju previše jednostavno za temu koja određuje sudbinu planete.
Slična zabuna pojavljuje se i kada AI pokušamo da objasnimo kroz savremene ratove. . .
Da, AI je promenio ratovanje.
Ali nije ga promenio sam. . .
Jednako važni bili su jeftini FPV dronovi, Starlink, digitalna komunikacija, satelitski snimci, komercijalne kamere i softver za koordinaciju. U mnogim slučajevima presudnija je bila digitalizacija nego sama veštačka inteligencija.
AI jeste deo te slike, ali nije cela slika.
Ako to zaboravimo, lako svaku novu vojnu tehnologiju proglasimo AI revolucijom, a time zapravo ništa nismo objasnili.
Međutim, tu zapravo dolazimo do mnogo važnijeg pitanja.
Ne šta tehnologija radi državama i vojskama.
Nego šta radi čoveku. . .
Tu film Don't Look Up dobija sasvim drugačije značenje.
Katastrofa u filmu služi kao ogledalo načina na koji ljudi reaguju kada se suoče sa neprijatnom istinom.
Ne kao priča o asteroidu, nego kao priča o čoveku koji odbija da pogleda šta mu se dešava pred nosom.
Ili možda još tačnije, ne želi da pogleda u sebe.
Tu mi se otvorilo jedno drugo pitanje.
Ne šta AI može da uradi svetu.
Nego šta dugotrajna upotreba AI radi čoveku.
To je tema o kojoj su pisali McLuhan, Neil Postman, Nicholas Carr i mnogi drugi mnogo pre ChatGPT-a.
Nijedan od njih nije pisao o današnjoj veštačkoj inteligenciji. Pisali su o televiziji, računarima i internetu. Ali pitanje je ostalo isto.
Šta tehnologija menja u čoveku.
Možda AI neće promeniti svet samo tako što će postati pametniji od ljudi.
Možda će ga promeniti tako što ćemo mi postepeno prestati da radimo stvari koje su nas činile misaonim bićima.
Jer tehnologija čoveka retko menja tako što mu nešto zabrani. . .
Mnogo češće ga menja tako što mu nešto učini toliko lakim da više nema potrebu da to radi sam.
To smo već videli sa GPS-om, digitronom i internet pretragom.
Svaka nova tehnologija preuzima deo naših kognitivnih zadataka. GPS prostornu orijentaciju. Digitron računanje. Internet pamćenje činjenica. AI sada preuzima i deo procesa razmišljanja, pisanja i rešavanja problema. . .
Ako prihvatimo da tehnologija menja naše navike, onda više nije važno samo šta AI ume da uradi.
Važno je i šta mi, zbog njega, polako prestajemo da radimo sami.
Zbog toga su Replika i slični AI saputnici mnogo ozbiljnija tema nego što na prvi pogled deluje.
Ljudi nisu samo racionalna bića.
Traže odgovor, utehu, pažnju i potvrdu.
A mašina, za razliku od čoveka, može da bude dostupna u svakom trenutku. Ne zato što će postati čovek, nego zato što će čoveku možda postati lakše da izbegne drugog čoveka.
Deepfake priča vodi do sličnog problema.
Ne samo zbog mogućnosti zloupotrebe, već zato što veoma brzo poverujemo slici, glasu ili snimku.
Ako više ne možemo da budemo sigurni šta je autentično, javni prostor lako postaje mesto u kome svako sumnja u sve.
To više nije samo tehnički problem.
To postaje problem poverenja.
Ni tržište rada nije izuzetak.
Istorija pokazuje da svaka velika tehnološka promena pomeri tržište rada. Neka zanimanja nestanu, druga nastanu, a mnoga se promene.
Ovoga puta razmere možda jesu veće, ali pitanje nije novo.
Mnogo zanimljivije pitanje možda nije koja će zanimanja nestati. . .
Mnogo zanimljivije pitanje je koje ćemo sposobnosti prestati da razvijamo zato što će ih alati obavljati umesto nas.
Tu dolazimo i do posebno osetljivih oblasti.
Chatbotovi, besede, ispovest, ikone koje "progovaraju", oživljene freske. . .
Tehnički gledano, nije svaka upotreba AI jednako problematična.
Ali postoje iskustva koja se ne mogu posmatrati samo kao tehnički problem, zato što diraju u način na koji čovek doživljava prisustvo, tajnu i odnos.
Na kraju mi se sve vratilo na jednu jednostavnu misao.
Problem nije veštačka inteligencija kao takva.
Problem je što pod tom jednom rečju podrazumevamo različite tehnologije, različite primene i njihove veoma različite posledice.
Zato možda rasprava ne treba da počne pitanjem da li je AI dobar ili loš.
Možda prvo treba da se zapitamo o čemu tačno govorimo.
Jer tek kada razdvojimo pojmove, možemo ozbiljno da razgovaramo o njihovim mogućnostima, rizicima i granicama.
Bez toga lako ostanemo zarobljeni u velikim rečima, metaforama i strahovima. . .
Možda najveći problem nije to što još nemamo odgovore. Možda je problem što često ni pitanje ne postavljamo precizno. A od pogrešno postavljenog pitanja retko može da nastane dobar odgovor.
