Ulazim juče na Dorćolu u 95-icu.
Ne žurim. . .
Kao i svaki čovek koji je u nekom trenutku napravio životnu grešku pa poverovao da će autobus sam od sebe nekako stići do Novog Beograda.
Napolju Dorćol.
Deset kladionica po kvadratnom metru.
Pet menjačnica.
Tri pekare.
Jedna apoteka.
Kao da je neko radio simulaciju stanovništva i zaključio da se grad sastoji isključivo od kockara sa povišenim pritiskom.
Vrata se zatvaraju.
Motor zareži.
I kreće.
Ja mahinalno pružam ruku prema šipki.
Šipka naravno postoji samo kao ideja.
Kao planska dokumentacija.
Kao pravna država.
Kao obećanje da će sledeće godine biti bolje.
Prstima je dodirujem taman toliko da shvatim da sam zakasnio.
Autobus daje gas.
Ja krećem unazad.
Prvo nalećem na jednog mlađeg lika u trenerci.
Izvinjavam se.
On ni ne podiže pogled.
Gleda u telefon.
Na ekranu neki brojevi.
Neka tabela.
Pomislim berza.
Onda ugledam kvote.
Verovatno je kockar.
On naleće na drugog.
Drugi na trećeg.
Treći na neku gospođu koja nosi tri cegera i izraz lica osobe koja je preživela hiperinflaciju, bombardovanje i tri promene tarifnog sistema javnog prevoza.
Ni ona se ne pomera.
Verovatno je kockar.
Kod Trga Republike nekako uspevam da stanem na obe noge.
Naivno.
Početnički.
Vozač ulazi u krivinu kao da ga juri Interpol.
Ponovo letim.
Ovog puta kroz pola autobusa. . .
Usput se pridržavam za čoveka sa istetoviranim lavom preko cele podlaktice.
Na telefonu gleda utakmicu.
Ne znam koju.
Mislim da ne zna ni on.
Verovatno je kockar.
On se drži za nekog drugog.
Taj drugi za nekog trećeg.
Treći za babu.
Baba za dedu.
Deda za šipku.
Formira se lanac.
Ja za tetoviranog gusara.
Tetovirani gusar za drugog tetoviranog gusara sa minđušom.
Drugi tetovirani gusar za babu.
Baba za dedu.
Deda za šipku.
Minđuša za šipku. . .
Šipka za autobus.
Čitav sistem javnog prevoza počiva na nekoliko potpuno nepoznatih ljudi koji se međusobno pridržavaju da ne završe na podu.
Autobus ponovo cimne.
Deda počinje da klizi.
Ja se hvatam za njega.
On za šipku.
Šipka za šta stigne.
U tom trenutku primetim da deda nešto pažljivo prati na telefonu.
Pomislio sam vesti.
Vremenska prognoza.
Možda unuke.
Ne.
Neka utakmica iz Slovačke.
Verovatno je kockar.
Autobus nastavlja prema Zelenom vencu.
Sada već počinjem da primećujem obrazac.
Jedan prati rezultate.
Drugi prati kvote.
Treći nekome preko telefona objašnjava zašto je dvojka bila sigurna.
Jedan klinac od možda osamnaest godina prati neku aplikaciju punu brojeva i strelica.
Verovatno je kockar.
Pored vrata sedi penzionerka.
Na zglobu istetoviran MaxBet.
U tom trenutku shvatam da sam možda previše brzopleto osuđivao tetovirane gusare.
Pored nje sedi Rus.
I on gleda nešto slično.
Ne razumem ni slova ni aplikaciju.
Ali raspored brojeva mi je nekako poznat.
Verovatno je kockar.
Počinjem da sumnjam da sam jedini čovek u autobusu koji ne prati rezultat nečega.
Kod Brankovog mosta vozač dobija dodatnih pedeset konjskih snaga.
Autobus prestaje da bude autobus.
Postaje projekat.
Postaje filozofski pravac.
Postaje prirodna nepogoda.
Neko iza mene opsuje.
Neko se prekrsti.
Jedan penzioner zatvori oči.
Verovatno zna šta dolazi.
Sa desne strane blješti Beograd na vodi.
Sav od stakla.
Od refleksija.
Od rendera.
Od investitora.
Izgleda kao da je neko slučajno instalirao Dubai preko starog Beograda.
Sa leve strane mutna Sava.
Dole splavovi.
Gore kule.
A između njih 95-ica puna ljudi koji pokušavaju da prežive krivinu.
Dok se jednom rukom držim za šipku, a drugom za tetoviranog gusara, kroz prozor gledam Beograd na vodi.
Deluje kao reklama za budućnost.
Mi unutra delujemo kao posledice sadašnjosti.
Kod Ušća konačno uspevam da pogledam oko sebe.
Trideset putnika.
Dvadeset pet telefona.
Na dvadeset četiri neki rezultati.
Na jednom Viber.
Viber drži Rus.
Tada mi konačno sine.
Ovo nije autobus.
Ovo je pokretna kladionica.
Zato je verovatno i besplatan prevoz.
Neko je konačno pronašao održiv poslovni model. . .
95-ica samo slučajno ide prema Novom Beogradu.
Prava destinacija je tiket.
Gledam redom.
Deda prati Slovačku.
Gusar prati Tursku ligu.
Klinac prati nešto iz Južne Amerike.
Čovek u košulji objašnjava nekome kako je dvojka bila sigurna.
Gospođa sa tri cegera osvežava ekran kao da od toga zavisi penzija.
Možda i zavisi.
U jednom trenutku više nisam bio siguran da li se vozim autobusom ili prolazim kroz odeljenje za produženo samouništenje.
Nekad su ljudi u prevozu gledali kroz prozor.
Danas gledaju kvote. . .
Nekad si mogao da naletiš na džeparoša.
Danas svaki drugi čovek dobrovoljno prazni sopstvene džepove.
Napredno. . .
Nekada si bar znao ko te pljačka.
Dođu gusari.
Uzmu ti dušu.
Odu.
Postoji izvesna profesionalna čestitost u tome.
Danas čovek sam izvadi novčanik.
Sam otključa aplikaciju.
Sam potvrdi uplatu.
Pa onda tri sata prati da li će neki bek iz druge slovačke lige dobiti žuti karton.
Tehnologija je stvarno rešila mnogo problema.
95-ica nastavlja prema Novom Beogradu.
Ili prema tiketu.
Teško je danas razlikovati. . .
Gledam kroz autobus.
Tetovirani gusari.
Minđuše.
Lavovi preko podlaktica.
Pogledi ljudi koji izgledaju kao da su spremni da zauzmu trgovački brod usred Atlantika.
A svi do jednog čekaju da im aplikacija javi da li je prošao tip iz Rumunije.
Ne znam.
Samo što svi umesto repe na kraju izvlače tiket. . .