Audio svet je verovatno jedina oblast gde čovek može da plati 3000 evra za dva metra bakra i onda mrtav ozbiljan sedne da objašnjava kako se “otvorio prostor između činela” . . . dok mu frižider i dalje bruji na istoj fazi kao TA peć iz 1984.
I najgore od svega . . . nije ni da laže.
On stvarno čuje.
Možda . . . ako ima 16 godina, čist ušni kanal, nezapušene sinuse . . . ili ako je preko 50, slušni aparat kalibrisan bolje nego pola mastering studija. . .
Tu je zapravo cela tragedija i lepota audiofilije. Ljudski mozak je monstrum za samoubeđivanje. ETF bi rekao: adaptivni biološki DSP sa emocionalnim bias modulom. Kafana bi rekla:
“Buraz . . . ložiš se.”
A istina je negde između osciloskopa i duše.
Godinama sam gledao taj sudar fizike i religije u audio svetu. Jedni sede sa mernim instrumentima kao sovjetski inženjeri iz radara PVO sistema. Drugi pale lampu, sipaju vino i pričaju kako im je novi interkonekt “smirio srednje tonove”.
I sad . . . šta čovek da kaže?
Da uzme Bode dijagram i udari nekoga po glavi?
Nema vajde. . .
Jer audio nikada nije bio samo tehnika.
To je psihologija.
Ego. . .
Plemenska pripadnost.
Potreba da osetiš da si pronašao “tajnu” koju drugi nisu.
Isto kao likovi što noću po Telegram grupama objašnjavaju da HAARP kontroliše oblake iznad Grocke. Samo ovde oblake kontrolišu OCC bakarni monokristali koje su, po legendi, izvlačile device sa Tibeta dok u pozadini svira Patricia Barber.
A fizika . . . jadna fizika sedi u ćošku kao smoreni laborant i pokušava da objasni da skin efekat na 20kHz nema veze sa životom kod kabla dužine tri metra u dnevnoj sobi između IKEA police i fikusa.
Ali ne vredi.
Čim negde napišeš da je običan 3×2.5mm² kabl sasvim dovoljan za 99% kućnih sistema . . . odmah kreće liturgija:
“Ali nisi čuo ovaj.”
“Ali ovaj koristi srebro.”
“Ali ovaj ima vazdušnu dielektriku.”
“Ali ovaj otvara scenu.”
Scena, buraz . . . čovek bi pomislio da pričamo o probijanju Solunskog fronta, a ne o kablu između pojačala i zvučnika.
Najveći problem je što se u audio svetu često mešaju TRI potpuno različite stvari:
1. električne karakteristike,
2. loš dizajn uređaja,
3. ljudska percepcija.
I onda nastane haos.
Naravno da postoje situacije gde kabl promeni ponašanje sistema. Naročito kod nekih cevnih pojačala koja umeju da budu stabilna otprilike kao jugoslovenska ekonomija 1989. godine.
Promeniš induktivnost ili kapacitivnost kabla i odjednom izlazni stepen počne da glumi FM predajnik. Neka pojačala bukvalno mogu da osciluju ili promene odziv zbog kabla.
Ali to NIJE dokaz da je kabel “muzikalniji”.
To je dokaz da je nešto u sistemu projektovano na ivici živaca i termičke smrti.
To je kao da kupiš auto koji ide fantastično . . . ali samo utorkom kad je vlažnost vazduha 63%, sipaš gorivo sa pumpe kod Bubanj Potoka i slušaš Azru tokom vožnje jer druga muzika remeti rezonancu auspuha.
Hvala lepo.
Dobar audio uređaj treba da bude dosadan u tom smislu.
Stabilan.
Predvidiv.
Da radi isto sa normalnim kablovima kao tenk sa različitim vrstama dizela.
Ne da traži astrologiju, feng shui i bakarne licne pletene po receptu tibetanskih monaha.
I sad dolazimo do najveće hereze audio sveta:
Većina “dramatičnih” razlika koje ljudi čuju na slepim testovima nestane čim ne znaju šta trenutno svira.
To boli sujetu više nego kad ti neko kaže da MP3 od 320kbps zvuči isto kao FLAC na Bluetooth zvučniku iz Lidla.
Ali ljudski mozak je takav.
Autoritet, očekivanje i cena brutalno utiču na percepciju.
Ako čoveku kažeš da sluša kabl od 5000 evra . . . njegov mozak automatski kreće da traži nijanse. Ne zato što je glup, nego zato što je čovek.
Isti mehanizam radi kod vina, parfema, fotografije, politike i religije.
Daj dvojici ljudi isto vino u dve flaše . . . na jednoj napiši “Francuska 1968”, na drugoj “diskont akcija” . . . i gledaćeš sociološki eksperiment uživo.
Audiofili nisu imuni na to.
Naprotiv.. .
Audiofilija je često spoj tehnike, narcizma i vrlo iskrene ljubavi prema muzici.
Zato je toliko fascinantna. . .
Na ovo seku vene i drkaju audiofili već trideset godina . . . isti ritual, isti CD-ovi, ista sveta lista test numera
koje se nikad ne preskaču:
Patricia Barber – Café Blue – “The Thrill is Gone”
Hugh Masekela – “Stimela”
Diana Krall – “Temptation”
Nils Lofgren – “Keith Don’t Go”
Yello – “The Race”
Jennifer Warnes – “Bird on a Wire”
Dire Straits – “Private Investigations”
Čajkovski – ”Uvertira 1812”
Pink Floyd – “Time”
Rebecca Pidgeon – “Spanish Harlem”
Tracy Chapman – “Fast Car”
Hotel California live sa Hell Freezes Over . . . naravno.
Gotovo da je isti CD kružio po svim audio sobama planete . . . samo se menjaju tepisi, kablovi i nivo spiritualnog uzdaha kad krene činela u levom kanalu.
I da budemo pošteni . . . postoje stvari koje JESU važne kod zvučničkih kablova:
• da nisu tanki kao licna od kineske jelke,
• da nemaju ogromnu otpornost,
• da kontakti nisu oksidirali kao vodovod u Borči,
• da nema polu-kontakta,
• da nisu kilometarski dugi,
• da konstrukcija nije električno retardirana.
To je uglavnom to. . .
Skin efekat?
Da . . . postoji.
Isto kao što postoji i Coriolisova sila. . .
Ali u audio opsegu i normalnim dužinama kablova njegov značaj je uglavnom na nivou internet mitologije.
Na 20kHz dubina prodiranja struje u bakar je i dalje dovoljno velika da kod normalnih preseka praktično koristiš ogroman deo provodnika. Nije audio signal radio-predajnik iz Batajnice pa da sad rešavamo mikrotalasnu fiziku kroz zvučnički kabel od dva metra.
Tu si tehnički potpuno na mestu.
Jedino bih kao matori ETF autista dodao da kod ekstremno debelih solid-core provodnika skin efekat i proximity efekat mogu da naprave male razlike u raspodeli struje na višim frekvencijama . . . ali opet . . . u realnim kućnim audio uslovima to je daleko od mistike koju marketing prodaje.
Ali marketing voli velike reči.
“Monokristalni bakar bez kiseonika.”
“Kriogeni tretman.”
“Kvantna geometrija provodnika.”
“Molekularno usmeravanje elektrona.”
Brate . . . elektroni nisu monasi sa Hilandara pa da im treba duhovno usmerenje.
I onda čovek posle svega toga dođe do najdosadnijeg mogućeg zaključka:
Sve se na kraju vrti oko napajanja.
Trafo.
Grec.
Snubber.
Masa.
Layout.
PSRR.
EMI.
Povratne petlje.
Vodovod i kanalizacija audio sveta. . .
Sve ono što marketing retko stavlja na naslovnu stranu jer mnogo bolje zvuči kad napišeš “femtosecond clock architecture” nego “dobro rešena povratna masa i RC damping”.
A zapravo . . . sav zvuk često umire ili preživi upravo tu.
Godinama ljudi jure “karakter zvuka” . . . a ignorišu činjenicu da im pola problema dolazi iz napajanja i digitalnog smeća koje šeta kroz masu sistema kao pijani komšija kroz zgradu u tri ujutru.
Dovoljno je da nakačiš moderan ultra-low-noise DAC na PC u zgradi sa sto stanova, dva lifta, tri klima uređaja, LED rasvetom iz Temua i komšijom koji rudari kripto preko ilegalne instalacije . . . i odjednom dobiješ masterclass iz elektromagnetike.
HDMI šeta masu.
USB vuče smeće.
SMPS prži visokofrekventni hash.
Telefon zazvoni i kroz zvučnike krene ono legendarno:
“tdk tdk tdk tdk”
GSM pčela smrti. . .
I onda ljudi krenu da okreću utikače po stanu kao da rade egzorcizam nad EPS mrežom.
A problem često nije “magična transparentnost kabla” nego:
• ground loop,
• loš PSRR,
• RF smeće kroz USB,
• loš layout mase,
• ringing na sekundaru trafoa,
• recovery noise sa dioda u grec-u,
• digitalni šum koji ulazi u analognu sekciju.
To su realni problemi.
Fizički problemi.
Merni problemi.
I tu dolazimo do zanimljive stvari koju audio marketing baš ne voli:
Dobar audio uređaj uglavnom zvuči “mirno” zato što je dobro prigušen i stabilan . . . ne zato što je “muzikalniji”.
Ljudi često mešaju “mek zvuk” sa nekakvom magijom komponenti.
Nema magije.
Sinus nije “mek”.
Ili je sinus ili nije.
Ono što ljudi doživljavaju kao prijatan, nenaporan zvuk uglavnom dolazi iz:
• niskog šuma,
• stabilnog napajanja,
• male intermodulacije,
• dobre kontrole mase,
• odsustva RF smeća,
• normalnog ponašanja analogne sekcije,
• poštenog PSRR-a.
Drugim rečima . . . iz inženjerski normalno napravljenog uređaja.
I zato stara škola često i danas zvuči brutalno dobro.
Masivan 50Hz trafo.
Elektrostatički štit.
Pošten grec.
Veliki elektroliti.
Kratke povratne linije.
Dobra lokalna regulacija.
Snubber pogođen kako treba.
Nema “quantum audio resonance architecture”.
Samo fizika i ozbiljan inženjering.
Danas pola uređaja izgleda kao svemirski brod . . . a unutra SMPS koji switchuje ko MIG-29 iznad Batajnice.
Posle se ljudi čude što DAC poludi kad približiš telefon.
A tek snubberi . . .
To je posebna religija.
Internet je pun ljudi koji nasumično lepe RC mreže po napajanju kao da bacaju so protiv vampira.
A snubber bez merenja često vredi otprilike koliko i bajalica protiv packet loss-a.
Trafo ima svoje rezonance.
Diode imaju recovery karakteristike.
Layout ima parazite.
PCB ima induktivnosti.
I sve to zajedno pravi ringing koji osciloskop vidi odmah . . . dok audiofil često čuje posledice mnogo kasnije kao “nervozan”, “oštriji” ili “zrnat” zvuk.
Zato Quasimodo jig postoji.
Zato osciloskop postoji.
Ne da bi lepo svetleo na stolu . . . nego da premeriš šta se stvarno dešava.
Jer snubber nije amajlija.
To je damping mreža.
Staviš pogrešne vrednosti i možda si samo napravio skuplji problem.
Isto važi i za razne serijske otpornike koje ljudi lepe po DAC čipovima i I2S linijama “jer su videli na forumu”.
Elektronika nije pasulj.
Ne može metodom:
“E pa neko je rekao da zvuči analogno.”
Najgori deo moderne audio scene je što se gomila energije signala doslovno prospe usput. . .
Signal izađe iz DAC-a.
Pa kroz deset kondenzatora.
Pa kroz potenciometar.
Pa kroz muting tranzistore.
Pa kroz relay.
Pa kroz kilometar PCB-a.
Pa kroz pola aktivnih stepena.
I na kraju čovek sluša ostatke ostataka ostataka originalnog signala . . . i priča kako mu je “srebro otvorilo srednji spektar”.
Brate . . . pola dinamike si spalio još kod izlaznog stepena DAC-a.
I onda dolazimo do digitalnih filtera i modernog “hyper detailed” zvuka koji posle dva sata slušanja deluje kao da ti neko turpija mozak brusilicom iz IMT radionice.
Brickwall filteri.
Pre-ringing.
Fazna pomeranja.
Veštačka ivica tona.
Digititis.
Sve tehnički “tačno”.
A muzički umarajuće ko Excel tabela u 2 noću.
Zato mnogi ljudi i dalje vole stare R2R DAC-ove i jednostavne topologije.
Ne zato što su “retro romantičari” . . . nego zato što manje diraju signal.
Manje intervencija . . . manje nuspojava.
Naravno . . . ni tu nema religije.
Ima i katastrofalnih starih uređaja.
Kao što ima i fantastičnih modernih DAC-ova.
Ali zanimljivo je koliko se često cela priča vrati na iste dosadne stvari:
napajanje.
masa.
layout.
stabilnost.
EMI.
PSRR.
ringing.
grounding.
Drugim rečima . . . na infrastrukturu.
Kao i u državi, realno. . .
Narod raspravlja o fasadi, sloganima i bojama zastava . . . a kanalizacija u Borči, Ovči i Krnjači ne postoji ni posle dvadeset godina . . . ljudi se bukvalno dave u fekalijama dok političari crtaju render naselja budućnosti.
Isto ti je i u audiu. . .
Ne Audi . . . ne auto . . . nego audio, zvuk, kablovi, pojačala, ona religija gde čovek meri šum napajanja u 2:47 noću dok ukućani misle da popravlja bojler.
Ako je napajanje loše, masa haotična, RF smeće svuda i povratne petlje razvučene po kućištu . . . možeš da mažeš kablove zmijskim uljem do sutra. . .
Neće pomoći.
I negde u ćošku sedi neki matori ETF-ovac . . . ćuti, pije kafu iz šolje sa tragovima kalaja i samo kaže:
“Buraz . . . prvo sredi grec.” . . .