Rat u Ukrajini kod nas odavno više nije samo rat.
Postao je domaće prvenstvo.
Večiti derbi koji traje godinama. . .
Ljudi se bude, kuvaju kafu i proveravaju mapu fronta kao što su nekada gledali tabelu Superlige. Danas je pao ovaj grad. Sutra možda onaj. Crvena strelica napredovala tri kilometra. Plava vratila jedan. U komentarima slavlje, tuga, psovke i analiza sudijske odluke.
Samo što ovde sudija ne postoji.
A kartoni su pravi grobovi. . .
Ponekad sednem i čitam komentare.
Ne da bih saznao šta se događa u ratu. To odavno ne možeš da saznaš u komentarima.
Čitam ih kao antropolog koji je zalutao u neko nepoznato pleme.
Posle nekog vremena shvatiš da više ne posmatraš rat.
Posmatraš ljude koji posmatraju rat.
To postane zanimljivije od samog fronta.
Gledaš kako se obični ljudi pretvaraju u generale, obaveštajce, geopolitičare, ekonomiste, moralne filozofe i proroke. Sve između dve pauze na poslu. Između odlaska po burek i vraćanja sa trafike.
Kao neka kolektivna psihološka akrobatika u kojoj svi pokušavaju da održe ravnotežu između činjenica, želja i navijačkih emocija.
A najzanimljivije je što gotovo niko ne primećuje da učestvuje u toj predstavi. . .
Posmatraš ih i vidiš da se dešava nešto mnogo zanimljivije od same geopolitike.
Kao da svaki novi snimak FPV drona, svaki požar u rafineriji, svaki pogodak ili promašaj proizvodi mali dopaminski udar.
Telefon zavibrira.
Nova vest.
Telegram.
Fejsbuk.
Forum.
Komentari.
I onda se pojavi ona mala tastaturica.
Mala.
Bezazlena.
Pravougaonik od nekoliko centimetara.
Ali nekad imam utisak da je upravo ona najveći izum ovog rata.
Ne dron.
Ne satelit.
Ne veštačka inteligencija.
Tastaturica.
Kao mali špric koji internet pruža ispod svake vesti.
„Hoćeš još jednu dozu?“
Samo pritisni.
Napiši nešto.
Bilo šta.
Mozak će ostalo sam da odradi.
Klik.
Prva rečenica.
Druga.
Pošalji.
I gotovo.
Dopamin je već stigao.
Ne zato što si promenio tok rata.
Ne zato što si nekoga ubedio.
Nego zato što si učestvovao.
Mozak, taj stari varalica, ne pravi veliku razliku između stvarnog delovanja i osećaja da deluješ.
Dovoljno mu je da oseti da je nešto uradio.
Zato se ljudi vraćaju.
Ne zbog Harkova.
Ne zbog Belgoroda.
Ne zbog Pokrovska.
Vraćaju se zbog tastaturice.
Ona postane igla.
Komentar postane injekcija.
A notifikacija sledeća zakazana terapija. . .
Rat je postao društvena mreža.
Nekada su ljudi sedeli ispred prodavnice i raspravljali o fudbalu.
Danas raspravljaju da li je trebalo probiti front kod Pokrovska ili prebaciti težište na Sumi. Zna se koliko tenkova ide u prvi ešalon, koliko rezervi treba ostaviti iza fronta, koliko dronova može da probije protivvazdušnu odbranu.
Da ih pitaš gde je to mesto na karti, otvorili bi Gugl.
Ali mišljenje već imaju.
Čvrsto.
Nepokolebljivo. . .
Najviše me fascinira sigurnost.
Ljudi iz Zemuna, Paraćina ili Mrčajevaca potpuno ozbiljno objašnjavaju šta je Putin trebalo da uradi.
Ili Zelenski.
Ili NATO.
Ili Amerika.
Kao da negde postoji kancelarija u kojoj dežurni general čita balkanske komentare.
„Druže generale, stigla je nova analiza.“
„Od koga?“
„Od korisnika Vitez1982.“
„I?“
„Kaže da ste opet pogrešno rasporedili rezerve.“
„Dobro. Povucite armiju. Slušajte čoveka.“
Na vojnim forumima postoje ljudi sa dvadeset ili trideset hiljada postova.
To je životno delo.
Više napisanog teksta nego što imaju mnogi književnici.
Samo što tema nije roman.
Tema je raspored brigada, logistika, domet raketa, satelitski snimci, procena koliko će neka ofanziva trajati.
Ponekad pomislim da su ti ljudi proveli više vremena analizirajući rat nego što prosečan vojnik provede služeći vojsku. . .
Onda otvoriš komentare ispod neke sasvim obične vesti.
„Neka gori.“
„Sad će Orešnik.“
„Treba ih sravniti.“
„Sad je gotovo.“
„Još sedamdeset dva sata.“
Četiri godine traje tih sedamdeset dva sata.
I niko ne zastane.
Niko ne kaže:
„Čekaj… možda sam ipak pogrešio.“
Naprotiv.
Sledeća vest.
Sledeća prognoza.
Sledeći konačni preokret.
Jednom će pogoditi.
Ali neće promeniti činjenicu da sve vreme bacaju novčić. . .
A onda shvatiš da postoje i nezvanične kladionice.
Ne na sajtu.
U komentarima.
„Večeras ide masovni napad.“
„Neće večeras. Biće u petak.“
„Ja tipujem Orešnik.“
„Ma kakav Orešnik. Biće Kinžal.“
„Čekaj da padne mrak.“
„Sad će odgovor.“
Ljudi potpuno ozbiljno analiziraju satnicu.
Da li će u dva.
Da li u četiri.
Da li prvo idu dronovi.
Pa krstareće rakete.
Da li će gađati energetiku.
Da li će gađati Kijev.
Da li će Putin „da raspali“.
Kao da čekaju početak finala Lige šampiona.
A onda, kada napad zaista počne, kreće sabiranje poena.
„Jesam li vam rekao.“
„Pisao sam još juče.“
„Eto.“
Neko promaši.
Neko pogodi.
I bude iskreno zadovoljan što je tačno procenio čime će, kada će i po kome te noći pasti rakete.
Tu čovek zastane.
Ne zato što neko navija za Rusiju.
Ili za Ukrajinu.
Nego zato što je tragedija postala igra pogađanja.
Rat postane kvota.
Eksplozija postane rezultat.
A tastaturica ponovo čeka.
Mirna.
Strpljiva.
Kao špric ostavljen na stolu.
Još jedna vest.
Još jedna doza.
Još jedan komentar.
Još jedan mali dopaminski udar koji nema nikakve veze sa ljudima koji ginu. . .
Najčudnije je što se u tim raspravama ljudi skoro potpuno izgube.
Ne piše više da je poginuo čovek.
Piše da je neutralisana meta.
Ne piše da je nestala porodica.
Piše da je pogođena infrastruktura.
Ne piše da je izgoreo nečiji dom.
Piše da je uništen logistički čvor.
Jezik polako opere emociju.
Ostanu strelice.
Brojevi.
Grafikoni.
Animacije.
Kao da se igra neka ogromna strateška igra u kojoj niko stvarno ne umire.
A onda se dogodi nešto još čudnije.
Rusofil više ne navija za Ruse.
Ukrajinofil više ne navija za Ukrajince.
Obojica navijaju za svoju priču.
Ako ta priča traži još deset hiljada mrtvih, prihvatiće ih.
Ako traži još jednu godinu rata, ni to nije problem.
Bitno je da se narativ ne pokvari.
Ljudi postanu statistika.
Zastava zameni čoveka.
To više nije politika.
To nije ni ideologija.
To je navijaštvo.
Internet od toga pravi savršenu mašinu.
Svakih deset minuta nova vest.
Novi snimak.
Nova mapa.
Nova analiza.
Nova rasprava.
Nova tastaturica.
Nova doza.
Novi osećaj da si deo nečega velikog, iako sediš u papučama i jedeš kiflu iz pekare preko puta.
Rat postane ritam dana.
Nekada si otvarao vremensku prognozu.
Danas otvaraš Telegram.
Pa mape.
Pa komentare.
Ne zato što možeš bilo šta da promeniš.
Nego zato što mozak traži sledeću injekciju događaja.
Sledeći klik.
Sledeću potvrdu.
Sledeću tastaturicu.
I onda shvatiš jednu pomalo neprijatnu stvar.
Više ne pratiš rat.
Pratiš sebe kako pratiš rat.
Posmatraš ljude koji posmatraju ljude koji ratuju.
Kao dva ogledala okrenuta jedno prema drugom.
Slika ide u beskonačnost.
A stvarni čovek negde između polako nestane.
Negde u Harkovu neko traži dete po ruševinama.
Negde u Belgorodu neko skuplja staklo sa poda.
Negde vojnik pokušava da zaspi u blatu.
A ovde neko nervozno otvara komentare.
Ne da vidi šta se dogodilo.
Nego da uzme svoju dnevnu dozu tastaturice.
Klik.
Pošalji.
Osveži.
Još jednom.
Rat će se jednog dana završiti.
Ili neće.
Svaki rat se kad tad administrativno završi.
Potpiše se papir.
Povuče linija.
Kamere odu dalje.
Ali nešto drugo ostane.
Navika.
Posle nekoliko godina više nemaš utisak da ljudi čekaju kraj rata.
Čekaju da ispod sledeće vesti ponovo zasvetli ona mala tastaturica.
Možda je to najveći tehnološki trik ovog veka.
Ne da rat dođe do tebe.
Nego da ti, potpuno dobrovoljno, svakog jutra odeš kod njega.
I svaki put sam sebi daš još jednu malu dozu.
Ne baruta.
Ne heroizma.
Nego dopamina.