Toliko sam dugo na Facebooku da mi više nisu zanimljive ni teme.
Ni politika.
Ni istorija.
Ni rasprave.
Ni mačke. . .
Ni avatari.
Ni fotografije ručkova. . .
Ni ljudi koji se jednom godišnje, dok čestitaju rođendan, sete da napišu kako vreme brzo prolazi.
Ni reklame. . .
Čak je i sam izgled Facebooka počeo da me iritira.
Stalno nešto pomeraju. . .
Dodaju dugme.
Sklone dugme.
Promene ikonicu.
Premeste meni.
Uvedu novu opciju koju niko nije tražio, a onu koju koristiš deset godina sakriju iza tri tačke.
Neke jednostavno nestanu. . .
Nekada si mogao da klikneš na broj deljenja i vidiš ko je sve podelio objavu.
Ne zbog statistike.
Video si gde je tekst otišao.
Kod koga je završio.
Ko ga je podelio uz svoj komentar.
Kako je jedna ista objava nastavila da živi u nekom sasvim drugom delu Facebooka. . .
Danas piše:
37 deljenja.
Klikneš.
Ništa. . .
Broj postoji.
Ljudi ne postoje. . .
Negde je nešto podeljeno, nekome prikazano, možda se o tome vodi sasvim druga rasprava, ali ti vidiš samo zbir.
Kao izborni rezultat bez biračkih mesta.
Ili broj putnika bez spiska stanica.
Facebook je ostavio metriku, a uklonio trag.
Možeš samo da gledaš broj i veruješ sistemu da se negde nešto dogodilo. . .
Ponekad otvorim Facebook i nekoliko sekundi gledam gde su opet premestili stvari.
Kao da ti neko noću uđe u stan i zameni mesta prekidaču i frižideru.
Sve je navodno unapređeno.
Sve radi približno isto.
Samo je malo neprijatnije. . .
Posle dovoljno godina više ni ne čitam objave.
Prepoznajem ih. . .
Vidim fotografiju, prve dve rečenice i već znam ko će se pojaviti u komentarima.
Znam ko će napisati:
„A naši?”
Ko će doneti istoriju.
Ko će ostaviti zastavu.
Ko će se uvrediti.
Ko će nekoga blokirati. . .
Znam čak i koja će reklama doći između dve tragedije.
Vidim mehanizam koji samo drobi. . .
Neko objavi nešto o politici, istoriji, žrtvama, nepravdi, izdaji, veri, naciji ili bilo čemu što čoveku može da podigne pritisak pre prve kafe.
Odmah se napravi podela. . .
Jedni napišu:
„A naši?”
Drugi:
„Sram vas bilo.”
Treći donesu istoriju od Kosovskog boja do prošlog četvrtka.
Četvrti objasne da ništa nikada nije slučajno. . .
Autor odgovara svima.
Komentari rastu.
Facebook registruje da se nešto dogodilo.
Jer bez busta danas teško ide. . .
Ja neke ljude ne bih ni video da ih nisam ručno stavio u Favorites.
Čovek može da napiše najvažniju misao svog života, reši istočno pitanje, objasni smisao postojanja i konačno utvrdi gde nestaju čarape iz veš-mašine, a Facebook će objavu pokazati njegovoj tetki, jednom bivšem kolegi i čoveku iz Novoga Sada koji je slučajno dodirnuo ekran dok je sedeo u invalidskim kolicima. . .
Ostali će dobiti reklamu za dušek.
Zato je glavna organska taktika postala emocija.
Stres.
Politika.
Tragedija.
Protivljenje.
Moralna optužba.
Pljuvačina.
Seksualizovan sadržaj.
Nešto mora da podigne temperaturu i hormon.
Mirna misao nema distribuciju.
Ako napišeš nešto normalno, bez neprijatelja, bez podele, bez kolektivne krivice i bez pitanja koje traži svađu, algoritam zaključi da se ništa nije dogodilo i zatvori predmet. . .
Predmet zaveden.
Nema aktivnosti.
Građani nisu uznemireni.
Objavu ne prikazivati. . .
Posle dovoljno godina svi smo naučili algoritamski jezik.
Kao nekada kafanski. . .
Zna se koja tema podiže temperaturu, gde se publika deli, koja rečenica izaziva „a naši?”, gde treba pomenuti decu, gde pretke, gde izdaju i gde ostaviti otvorenu optužbu da komentari krenu sami.
Više niko ne mora da proučava digitalni marketing.
Telo zna. . .
Otupeli prsti od kucanja u prazno znaju.
Čovek napiše prve tri rečenice i već oseća gde treba dodati malo nepravde.
Ne mnogo.
Tek toliko da prorade komentari. . .
Posle stignu privatne poruke.
Neko opsuje.
Neko preti.
Neko pošalje tri zastave, fotografiju vuka i citat čoveka koji to nikada nije rekao.
Neko napiše:
„Znam ja ko stoji iza vas.”
Onda se napravi skrinšot. . .
„Vidite šta mi šalju zbog jednog običnog statusa.”
I to postane nova objava.
Nova emocija.
Novi komentari.
Novi domet. . .
Prva objava je proizvela sukob.
Sukob je proizveo privatne poruke.
Privatne poruke su proizvele drugu objavu.
Druga objava sada dokazuje da je prva bila važna.
Zatvoren kružni sistem. . .
Društveni perpetuum mobile koji radi na uvređenosti i ne zahteva spoljno napajanje.
Dovoljna je jedna istorijska fotografija, nekoliko velikih slova i čovek koji je došao da objasni šta se stvarno dogodilo.
Mašina dalje radi sama. . .
A onda se svi čude što više niko ništa ne komentariše.
Pa šta da komentariše?
Ljudi su se godinama svađali, brisali, blokirali, prijavljivali i razvrstavali.
Profili zaključani.
Objave samo za prijatelje.
Komentari ograničeni.
Ko nije unapred saglasan, leti napolje.
Ko postavi nezgodno pitanje, dobije blok.
Ko ćuti, algoritam ga više ne prikazuje. . .
Ko se jednom umorio i samo prošao pored objave, administrativno je prestao da postoji.
Svako je pažljivo napravio svoj mali balon u Meta oboru.
Unutra su isti ljudi.
Isti stavovi.
Iste reakcije.
I ista četiri komentara:
„Bravo.”
„Upravo tako.”
„Sve si rekao.”
„Potpisujem.”
Ponekad neko doda srce.
Ponekad napiše:
„Nemam šta da dodam.”
I zaista nema. . .
Sve je već dodato pre nekoliko godina.
Isti ljudi sede u istim digitalnim sobama i potvrđuju iste rečenice koje su već potvrdili prošlog meseca.
Promene se samo datum, fotografija i povod.
Bes ostane isti.
Onda vlasnik balona pogleda objavu posle šest sati i pita:
„Gde su ljudi?”
Tu su. . .
Samo ste ih godinama učili da ne komentarišu.
Ili ste ih blokirali.
Ili ste zaključali profil.
Ili ih algoritam više ne dovodi jer nisu dovoljno puta pokazali da pripadaju vašem delu obora. . .
Neki su još tu, ali ćute.
Skroluju.
Vide naslov.
Prepoznaju raspravu pre nego što je počela.
Znaju ko će pomenuti istoriju.
Ko će tražiti izvor.
Ko će napisati da izvori nisu potrebni jer je njegov deda bio tamo.
Znaju gde će autor izgubiti strpljenje.
Znaju ko će biti blokiran. . .
Film su već gledali.
Samo su glumci stariji.
Facebook je nekada ličio na trg.
Bio je bučan, glup, zanimljiv, nepredvidiv i povremeno koristan.
Mogao si da naletiš na čoveka sa kojim se ne slažeš, pročitaš nešto što nisi tražio ili uđeš u raspravu o gradskom prevozu koja se posle dvesta komentara završi raspadom Jugoslavije. . .
Nije bilo naročito pametno.
Ali je bilo živo. . .
Danas sve više liči na niz privatnih boksova.
U svakom neko govori svojoj publici.
Publika potvrđuje.
Neistomišljenici su uklonjeni.
Komentari su zaključani.
Domet se kupuje.
Između dva statusa stoji reklama.
Ispod porodične fotografije reklama.
Ispod vesti o smrti reklama.
Facebook bi zapravo trebalo da uvede čitulje. . .
Ne mora za ceo svet.
Recimo Balkan. . .
Poseban deo fida.
Ko je riknuo, uživo.
Lepo RIP-uješ kulturno, zapališ sveću onlajn, izjaviš porodici saučešće i nastaviš dalje. . .
Crni flor da postoji kao opcija pored profilne slike.
Privremeni.
Sedam dana, četrdeset dana ili trajno.
Algoritam bi posle nekog vremena već znao kome prvo da prikaže čitulju.
Porodici, rodbini, bivšim kolegama i ljudima koji pokojnika nisu videli trideset godina, ali će napisati:
„Divan čovek. Otišao je još jedan od najboljih.”
Ispod toga reklama.
Verovatno za krematorijum. . .
Možda kredit za pogrebno mesto.
Možda opet za dušek. . .
I onda imamo kompletne balkanske novine.
Politika.
Istorija.
Rat.
Izdaja.
Estrada.
Čitulje.
Mali oglasi.
Vremenska prognoza.
Ko se rodio.
Ko se razveo.
Ko je umro.
Ko je koga izdao.
Ko je šta rekao pre dvadeset godina.
Sve uživo. . .
Balkanski smor lajv.
Ne moraš više ni da izlaziš sa Facebooka.
Nema potrebe. . .
Cela zemlja stane u jedan beskonačni fid koji se sam dopunjava dok ga gledaš.
Između rata, rođendana, molitve, čitulje i snimka mačke stoji čovek koji prodaje kurs o tome kako da povećaš vidljivost na društvenim mrežama.
Sve je dobilo cenu prikaza.
Prijateljstvo je publika.
Razgovor je angažman.
Sećanje je sadržaj.
Čovek je nalog.
Tuga je signal.
Bes je aktivnost.
A pažnja je roba koja se preprodaje dok još traje.
Kad nema novca za bust, mora da se pojača emocija.
Malo više straha.
Malo više besa.
Malo više istorije.
Malo više neprijatelja.
Malo više osećaja da se upravo sada rešava sudbina naroda.
Samo da se mašina pokrene.
Ali ni to više ne radi naročito dobro.
Publika se umorila. . .
Ne od politike.
Ne od istorije.
Ne čak ni od svađe.
Umorila se od toga što unapred zna kuda sve ide.
Svaka tema ima isti hodnik.
Ista vrata.
Istu raspravu.
Isti skrinšot.
Isti blok.
Isti status sutradan o tome kako danas više ne može normalno da se razgovara.
Internet je nekada obećavao da će povezati ljude.
Onda ih je pretvorio u publiku.
Publiku u podatke.
Podatke u oglasni prostor.
A oglasni prostor u mašinu koja mora stalno da radi.
Negde u ogromnom data-centru ventilatori vrte, diskovi pišu, modeli računaju verovatnoću da će se čovek naljutiti.
Na ekranu neko upravo kuca:
„Ne mogu više da ćutim.”
Sistem procenjuje kome to treba pokazati.
Pored njega se učitava reklama.
Čovek aktivira politiku, nacionalni identitet, kolektivnu krivicu, istorijsku tragediju, izdaju predaka i moralnu odgovornost čitavog čovečanstva.
Temperatura raste.
Komentari kreću.
Civilizacija ulazi u pripravnost.
A ja njegovu objavu vidim samo zato što sam ga pre nekoliko godina ručno stavio u Favorites.
Cela civilizacija podigla temperaturu da bi algoritam možda pokazao status ljudima koji su već tražili da ga vide. . .
Ostali su dobili reklamu za dušek.
Ali i to je predvidivo.
Dušek reklamira zgodna žena od tridesetak godina. Leži nasmejana na memorijskoj peni, u stanu u kome nema kablova, računa za struju ni stvari ostavljenih preko stolice. . .
Ispod reklame nekoliko stotina komentara.
Gotovo svi muškarci.
Jedan bi da zajedno testiraju dušek.
Drugi pita da li može probni period.
Treći tvrdi da dušek nije važan ako je društvo dobro.
Četvrti je ostavio tri vatrice.
Peti je označio kuma. . .
Kum je odgovorio:
„Ćuti, vidi ti žena.”
Šesta napiše da su i njoj već slali slike polnih organa u sanduče. . .
I tu čovek shvati da više nema kuda.
Izašao je iz politike.
Preskočio istoriju.
Zaobišao nacionalno pitanje.
Nije pročitao ko je koga izdao.
Samo je hteo da prođe pored reklame za dušek.
Ali i tamo ista mašina.
Isti komentari.
Isti refleksi. . .
Samo su zastave zamenjene vatricama, istorijski izvori doskočicama, a kolektivna sudbina naroda memorijskom penom sa sedam zona potpore.
Čovek nekoliko sekundi gleda ekran. . .
Više nije ni ljut.
Nije ni iznenađen.
Zna svaku sledeću rečenicu.
Zna ko će označiti druga.
Zna ko će napisati da danas više nema pravih žena.
Zna da će se neko posvađati čak i oko dušeka.
Onda klikne na X.
Ugasi monitor.
U sobi ostane tišina. . .
Negde u data-centru ventilatori nastave da rade.
A reklama za dušek pronađe sledećeg čoveka.