Kako se približavamo eri veštačke inteligencije i mogućem singularitetu, pitanje inteligencije odjednom više nije samo filozofsko. Postalo je praktično. Ako pokušavamo da stvorimo inteligenciju ili da prepoznamo kada se ona pojavila, morali bismo najpre da znamo šta zapravo pokušavamo da objasnimo.
Decenijama pokušavamo da inteligenciju izmerimo. IQ. Količinom informacija. Znanja. Memorije. Brojem neurona. Računskom snagom. Brojem parametara. Benchmark rezultatima.
Svako od tih merenja govori nešto važno.
Ali šta ako nijedno ne meri ono što zapravo tražimo?
Paradoks je što sam, što sam više čitao, bio sve dalje od odgovora.
Spisak stvari koje, same za sebe, verovatno nisu dovoljne da objasne inteligenciju.
Sam IQ nije dovoljan.
IQ je verovatno jedno od najuspešnijih psihometrijskih merenja koje imamo. Ali čak i kada pouzdano predviđa određene kognitivne sposobnosti, on ne odgovara na pitanje šta je inteligencija. On meri određene efekte inteligencije, ne nužno njenu prirodu.
Sama količina informacija nije dovoljna.
Teorija informacije omogućila je da prvi put precizno merimo količinu informacije kao smanjenje nesigurnosti, bez obzira na značenje. Time je rešila problem prenosa, ali ne i problem razumevanja. Dve poruke mogu imati potpuno istu količinu informacije, a jedna biti besmislica, druga matematički dokaz. Ona meri prolaz informacije, ne njeno značenje.
Sama količina znanja nije dovoljna.
Znanje može postojati kao ogromna zbirka tačnih tvrdnji, a da sistem i dalje ne ume da uradi ništa novo sa njima. Enciklopedija sadrži više znanja od većine ljudi, ali nije inteligentna. Znanje je neophodno, ali ne objašnjava kako se aktivira, menja ili preispituje.
Sama memorija nije dovoljna.
Bez pamćenja nema učenja ni predviđanja. Ali čuvanje prošlosti nije isto što i njeno razumevanje. Hard disk pamti više od čoveka, ali ne zna šta je sačuvao.
Sama brzina računanja nije dovoljna.
Veća brzina omogućava da se obradi više mogućnosti u kraćem vremenu. Kalkulator je brži od čoveka u računanju, ali to samo po sebi ne predstavlja inteligenciju. Brzina objašnjava tempo, ne razumevanje.
Samo logičko zaključivanje nije dovoljno.
Formalna logika pokazuje kako se iz datih premisa izvode nužni zaključci. Ali ona ostaje zatvorena unutar unapred definisanog sistema. Ne objašnjava kako nastaju same premise niti kako se sistem otvara prema stvarnosti.
Samo predviđanje nije dovoljno.
Savremene teorije predviđanja sveta uspešno objašnjavaju kako sistemi smanjuju grešku između očekivanog i doživljenog. Ali uspešno predviđanje može postojati i bez ikakvog iskustva sopstvenog postojanja. Ono objašnjava prilagođavanje, ne i odnos.
Sama optimizacija nije dovoljna.
Sistemi mogu da uče kroz nagrade i da postanu izuzetno uspešni u rešavanju zadataka. Ali savršena optimizacija može biti usmerena ka potpuno besmislenom cilju. Objašnjava uspeh unutar zadatog cilja, ne poreklo samog cilja.
Sama statistika nije dovoljna.
Statističke teorije pokazuju da iza različitih sposobnosti postoji nešto zajedničko. Ali korelacija nije objašnjenje. Ona pokazuje da nešto postoji, ali ne govori šta je to.
Sama refleksija nije dovoljna.
Sistem može pratiti sopstveni rad i ispravljati greške. To objašnjava samokorekciju, ali ne i zašto uopšte postoji neko ko se ispravlja. Refleksija može ostati zatvorena u sopstvenoj petlji.
Sama samosvest nije dovoljna.
Teorije svesti pokušavaju da objasne kako informacije postaju globalno dostupne ili integrisane. One mogu objasniti dostupnost informacija unutar sistema, ali ne i njihov smisao niti odnos prema stvarnosti.
Jedan mentalni organ nije dovoljan.
Filozofija je često pokušavala da pronađe jedno posebno mesto u kome nastaje istina, bilo da ga naziva nousom ili drugačije. Ali nijedan organ sam ne objašnjava inteligenciju. Organ bez odnosa prema stvarnosti ostaje nemoćan.
Sam mozak nije dovoljno objašnjenje.
Mozak jeste biološki nosilac mnogih sposobnosti i njegova oštećenja menjaju ponašanje. Ali opis organa još nije objašnjenje onoga što organ omogućava.
Sama složenost sistema nije dovoljna.
Složeni sistemi mogu pokazivati neočekivana emergentna svojstva. Ali složenost sama može proizvesti i haos. Više interakcija nije isto što i više smisla.
Sam broj neurona nije dovoljan.
Veći broj neurona povećava mogućnosti obrade, ali ne objašnjava način na koji se one ostvaruju.
Sam broj parametara nije dovoljan.
Veći modeli postižu bolje rezultate, ali povećanje parametara ne govori ništa o prirodi same inteligencije.
Sama računska snaga nije dovoljna.
Više procesorske snage omogućava više izračunavanja, ali ne odgovara na pitanje šta zapravo znači razumeti.
Sam jezik nije dovoljan.
Jezik omogućava zajednički svet i prenos iskustva. Ali simboli mogu postojati bez značenja. Reči same nisu razumevanje.
Sami simboli nisu dovoljni.
Manipulacija simbolima može biti savršeno formalna, a ipak potpuno prazna u pogledu značenja.
Sam model sveta nije dovoljan.
Unutrašnji model omogućava planiranje i delovanje bez neposrednog stimulusa. Ali i savršen model može ostati potpuno slep za pitanje sopstvenog postojanja.
Samo uspešno ponašanje nije dovoljno.
Sistem može biti izuzetno uspešan u izvršavanju zadataka, a da iza tog uspeha ne stoji nikakvo razumevanje.
Sama adaptacija nije dovoljna.
Prilagođavanje objašnjava opstanak, ali ne i smisao onoga čemu se sistem prilagođava.
Samo učenje nije dovoljno.
Sistem može menjati sebe na osnovu iskustva, ali promena parametara nije isto što i razumevanje promene.
Sama sloboda nije dovoljna.
Sloboda bez odnosa prema stvarnosti ostaje prazna mogućnost.
Same emocije nisu dovoljne.
Emocije usmeravaju ponašanje, vrednovanje i donošenje odluka. Ali ni one same ne objašnjavaju inteligenciju. Mogu postojati bez razumevanja, kao što razumevanje može biti nepotpuno bez njih.
Samo učestvovanje nije dovoljno.
Učestvovanje bez usmerenja može ostati neodređeno i ne vodi nužno spoznaji.
Ni sama spoznaja nije dovoljna.
Spoznaja bez prethodnog načina postojanja i odnosa sa stvarnošću lako postaje puka registracija činjenica.
Što je spisak postajao duži, pitanje je postajalo zanimljivije.
Najveći preokret dogodio se kada sam počeo da sumnjam da inteligencija uopšte nije polazna tačka.
Možda pre nje nešto već mora da postoji.
Mora da postoji biće.
Mora da postoji odnos tog bića sa stvarnošću.
Do tog trenutka izgledalo je kao da samo prolazim kroz različite teorije inteligencije.
Ali onda se dogodilo nešto što nisam očekivao.
Shvatio sam da više nemam gde da idem.
Ako inteligencija nije dovoljno objašnjena informacijom, znanjem, memorijom, logikom, predviđanjem, optimizacijom, statistikom, svešću, jezikom, modelom sveta, učenjem ili adaptacijom, onda sledeći korak više nije nova teorija inteligencije.
Sledeći korak je pitanje koje svim tim teorijama prethodi.
Trag je najpre vodio unazad, kroz istoriju filozofije, preko Platona i Aristotela, do mnogo starijih pitanja o biću, logosu, duši i spoznaji. Tek tada je postalo jasno da Sveti Maksim Ispovednik nije kraj tog puta. On je mesto sa kog se čitav taj viševekovni razgovor odjednom vidi jasnije.
Upravo tu postalo mi je jasno zašto je Maksim važan. Ne zato što nudi definiciju inteligencije, niti zato što daje odgovor na savremena pitanja o AI. Njegovi tekstovi prvi put otkrivaju geometriju tih pojmova. Ne samo šta oni znače pojedinačno, nego kako su međusobno raspoređeni, šta čemu prethodi, iz čega šta proizlazi i koje odnose čine mogućim.
Takvog pitanja kod njega gotovo da nema. Ono što postoji jeste mnogo temeljnije pitanje: kako biće postoji, kako deluje, kako spoznaje i kako učestvuje u stvarnosti.
Već na početku pokazalo se da početna pretpostavka ne stoji.
Nous nije inteligencija.
Nous je organ.
Kao što oko nije vid, tako ni nous nije spoznaja.
Time nestaje mogućnost da se inteligencija smesti u jedan centar. Aisthesis, dianoia, nous, proairesis, agape i ostali pojmovi ne pojavljuju se kao nosioci inteligencije, već kao različite funkcije jedne šire arhitekture.
Jedna misao počela je da se ponavlja kroz različite spise.
Bića već učestvuju u meri u kojoj postoje.
Ako je to tačno, onda učestvovanje nije posledica spoznaje.
Naprotiv.
Spoznaja postaje jedan od načina na koji se već postojeće učestvovanje otkriva i produbljuje.
Time se menja redosled.
Savremena epistemologija uglavnom polazi od niza:
spoznaja → odnos.
Iz Maksimovih tekstova počinje da se nazire drugačija mogućnost:
odnos (učestvovanje) → spoznaja.
U tom slučaju refleksivna svest nije ulazak u odnos sa stvarnošću, već jedan oblik već postojećeg odnosa.
Iz istog razloga pažnja se prirodno pomera sa pitanja šta je inteligencija na pitanje kako nešto postoji.
Razlika između čoveka i anđela to jasno pokazuje.
Tekst ne sugeriše da je anđeo inteligentniji zato što poseduje više. Razlika je u načinu postojanja.
Iz načina postojanja proizlazi način učestvovanja.
Iz načina učestvovanja proizlazi način spoznaje.
Ne obrnuto.
To je postalo jedna od centralnih radnih hipoteza ove rekonstrukcije.
Veliki deo Maksimove antropologije mogao se zatim čitati kroz odnos tri pojma:
physis, tropos i energeia.
Physis određuje šta biće jeste.
Tropos određuje kako ta priroda postoji.
Energeia označava delovanje koje iz takvog načina postojanja prirodno proizlazi.
U toj perspektivi spoznaja prestaje da bude izdvojena sposobnost.
Ona postaje jedna od energeia racionalne prirode.
Biće ne poseduje spoznaju kao dodatak sebi.
Biće spoznaje zato što postoji na određeni način.
Istovremeno je postalo jasno da nijedan pojedinačni pojam ne može da objasni čitav Maksimov sistem.
Ni nous.
Ni methexis.
Ni physis.
Ni tropos.
Ni energeia.
Svaki pokušaj da se jedan pojam proglasi središtem ostavlja ostatak koji ne može da objasni.
Zbog toga se pažnja pomerila sa centralnog pojma na centralni obrazac.
Kroz različite spise neprestano se ponavlja ista dinamika:
izvor
↓
mogućnost
↓
usmerenje
↓
kretanje
↓
preobražaj
↓
produbljeno učestvovanje
↓
novo usmerenje
Ne kao zatvoren sistem, već kao obrazac koji se iznova pojavljuje u različitim kontekstima.
To nije zaključak, nego radna hipoteza koja tek treba da izdrži proveru na celom korpusu.
Tokom rada postalo je neophodno razlikovati četiri nivoa tvrdnji.
Prvi čine tvrdnje koje se mogu neposredno potkrepiti tekstovima.
Drugi čine interpretacije koje iz tih tekstova prirodno slede.
Treći predstavljaju filozofske ekstrapolacije kojima se Maksimova misao prevodi na savremeni jezik.
Četvrti čine posledice koje iz takvog čitanja proizlaze.
Bez tog razdvajanja lako se dolazi u iskušenje da se Maksimu pripiše ono što nikada nije napisao.
Najdalja hipoteza do koje je rekonstrukcija za sada stigla glasi:
Inteligencija nije svojstvo nego odnos.
Preciznije:
Inteligencija je modalitet učestvovanja.
To nije Maksimova definicija.
To je pokušaj da se njegov ontološki model izrazi savremenim filozofskim jezikom, uz stalnu mogućnost da bude korigovan ili odbačen ako tekstovi pokažu drugačije.
Ako je način spoznaje posledica načina postojanja, onda pitanje o veštačkoj inteligenciji mora biti postavljeno drugačije.
Savremena rasprava uglavnom pita:
„Može li AI da postane inteligentan?“
Iz perspektive razvijene ovde to pitanje postaje sekundarno.
Prethodno pitanje glasi:
Na koji način AI uopšte postoji?
Jer ako različit način postojanja proizvodi različit način učestvovanja, onda nužno proizvodi i različit način spoznaje.
To nije argument protiv AI.
To je ontološka posledica prethodnih hipoteza.
Najzad, možda najveći rezultat ovog istraživanja nije nijedna pojedinačna teza.
Najvažniji rezultat je metod.
Umesto traženja definicija, korišćen je postupak obrnutog inženjeringa filozofskog sistema.
Pojmovi su najpre rekonstruisani.
Zatim su analizirani njihovi odnosi.
Potom su tražene invarijante.
Na kraju je svaka hipoteza pokušala da bude oborena pre nego što bude prihvaćena.
Taj metod ostaje vredan čak i ako se sve pojedinačne hipoteze pokažu pogrešnim.
Možda zato pravo pitanje ovog istraživanja više nije „šta je inteligencija?“
Možda je mnogo dublje pitanje:
Šta mora da prethodi inteligenciji da bi ona uopšte mogla da nastane?
Ako je to pitanje zaista u središtu Maksimove misli, onda inteligencija više nije polazna tačka.
Ona postaje posledica jednog mnogo temeljnijeg odnosa između bića, njegovog načina postojanja i njegovog učestvovanja u stvarnosti.
Taj odnos možda ne nastaje spoznajom. Možda joj prethodi.
Mora da postoji način postojanja.
Mora da postoji mogućnost usmerenja tog načina postojanja.
Mora da postoji delovanje koje iz tog usmerenja prirodno proizlazi.
I tek tada može da se pojavi ono što nazivamo spoznajom.
Ako je to tačno, onda se menja i pitanje.
Ne pokušavam da odgovorim na pitanje šta je inteligencija.
Pokušavam da odgovorim na pitanje šta inteligenciji mora da prethodi.
To je potpuno drugačiji problem.
Ako bilo koji od tih uslova nedostaje, sistem može biti neverovatno složen.
Može rešavati probleme bolje od čoveka.
Može učiti.
Može predviđati.
Može planirati.
Može razgovarati.
Ali možda i dalje ne stoji na istom ontološkom mestu.
Možda najveća greška nije u tome što još nemamo dobru definiciju inteligencije.
Možda je greška mnogo ranije.
Možda uporno pokušavamo da inteligenciju definišemo kao osobinu koju neko poseduje.
A možda inteligencija uopšte nije takva vrsta stvari.
Možda je odnos.
Možda je način postojanja.
Možda je način na koji se već postojeći odnos sa stvarnošću ispoljava i produbljuje.
Ne tvrdim da je ovo odgovor.
Naprotiv. Ovo je tek radna hipoteza nastala iz jednog dugog pokušaja da se pitanje postavi drugačije.
Ali posle svega više nisam siguran da je pravo pitanje:
Šta je inteligencija?
Možda je važnije pitanje:
Šta mora da prethodi inteligenciji da bi ona uopšte mogla da nastane?
Ako nijedna od ovih teorija sama nije dovoljna, šta je zajednički uslov koji sve njih čini mogućim?
