U jednoj evidenciji bilo je oko 50.000 Nvidia čipova manje nego u drugoj. Pedeset hiljada. Nisu nestali iz kamiona, niko nije prijavio krađu pedeset hiljada grafičkih kartica, a zasad nema ni dokaza da su završili u Kini. Problem je nastao kada su upoređeni podaci o prodaji singapurskoj kompaniji Megaspeed sa evidencijom koju je Nvidia dostavila američkim vlastima.
Bloomberg je počeo da postavlja pitanja. Nvidia je zatim proverila dodatna skladišta i saopštila da je tamo pronašla hardver koji nije bio obuhvaćen prethodnim popisom. Koliko je tačno uređaja pronađeno, nisu objavili. Nisu ponudili ni detaljan inventar iz kojeg bi moglo da se vidi gde je nastala razlika. Pojedini operateri data centara osporili su i navode da se Megaspeedova oprema nalazila u njihovim objektima.
Za sada imamo razliku u evidencijama, dodatna skladišta i nekoliko verzija priče. Nemamo dokaz da je 50.000 čipova završilo tamo gde nije smelo.
A to je prilično velika razlika.
Megaspeed je singapurska kompanija koja iznajmljuje računarsku infrastrukturu za veštačku inteligenciju. Nije to prodavnica računara koja nabavi nekoliko grafičkih kartica pa ih preproda lokalnom servisu. Ovde se kupuju ogromne količine serverske opreme, smeštaju u data centre, a zatim se korisnicima prodaje pristup računarskoj snazi. Klijent plaća kapacitet, pokreće svoje AI modele i ne mora mnogo da razmišlja o tome u kom se ormanu nalazi server koji mu odrađuje posao.
Prema dokumentaciji o kojoj je pisao Bloomberg, kompanije povezane sa Megaspeedom kupovale su velike količine Nvidia opreme, vredne milijarde dolara. Senator Michael Bennet je u pismu američkoj administraciji od 11. novembra naveo da su malezijske i indonežanske podružnice od 2023. nabavile najmanje 4,6 milijardi dolara napredne Nvidia opreme, pozivajući se na medijske izveštaje.
Samo da ne pomešamo stvari. Četiri i po milijarde dolara nabavljene opreme nije isto što i četiri i po milijarde dolara prokrijumčarene opreme. Nije svaki sumnjiv posao automatski krivično delo. Za to ipak treba nešto više od novinskog naslova.
Megaspeed je 12. novembra saopštio da je sarađivao sa američkim inspektorima iz Biroa za industriju i bezbednost i da je angažovao američku advokatsku kancelariju radi nezavisnog popisa GPU opreme i provere usklađenosti sa izvoznim propisima. Singapurska policija potvrdila je da istraga protiv kompanije traje, ali nije iznosila detalje. Megaspeed tvrdi da sarađuje sa nadležnim organima.
Dakle, istraga postoji. Evidencije se ne poklapaju. Pitanja ima koliko hoćeš. Ali javno još nije utvrđeno da je Megaspeed prekršio američke izvozne propise, niti da je svih 50.000 jedinica koje nedostaju u evidenciji završilo u Kini.
Američka kontrola izvoza naprednih procesora počiva na prilično razumljivoj ideji. Ako određeni čip ne sme da se izveze u Kinu, treba sprečiti njegov transport tamo.
Sve je to lepo dok se čip nalazi u kutiji, na kamionu ili u brodskom kontejneru. Onda se pojavi jedan detalj koji malo komplikuje stvar.
Računarska snaga može da se iznajmi bez pomeranja ijednog komada hardvera.
Recimo da imamo data centar u Maleziji, opremljen hiljadama Nvidia procesora. Vlasnik infrastrukture iznajmljuje kapacitete različitim korisnicima. Jedan od njih je kompanija iz Kine. Povezuje se preko interneta, pokreće svoje modele, obrađuje podatke i dobija rezultate. Procesori sve vreme ostaju u Maleziji. Niko ih nije utovarao u kamion, prevozio preko granice ili pokušavao da sakrije u nekoj magacinskoj robi.
Čip je ostao gde je bio.
Računarska snaga je otišla drugde.
Naravno, da li je takav aranžman dozvoljen zavisi od konkretnih propisa, krajnjeg korisnika i namene. Nije svaki zakup servera zabranjena radnja. Ali kontrola nad fizičkom robom i kontrola nad pristupom računarskim resursima nisu ista stvar. Tu počinje ozbiljniji problem.
Institut za AI politiku (Institute for AI Policy, IFP) objavio je 19. oktobra 2026. izveštaj u kojem procenjuje da bi Kina do kraja godine mogla da ima pristup računarskoj snazi od oko 4,6 miliona H100 ekvivalenata. Za kraj 2027. procena ide na 8,8 miliona.
U računicu ulaze domaća proizvodnja čipova, legalni uvoz, ilegalno preusmeravanje američke opreme i udaljeni pristup data centrima u drugim državama.
Meni je posebno zanimljiv ovaj poslednji kanal.
IFP procenjuje da bi kineski korisnici do kraja 2026. mogli udaljeno da koriste oko milion H100 ekvivalenata, a do kraja 2027. oko 2,8 miliona. Oko tri četvrtine tog kapaciteta trebalo bi da se nalazi u jugoistočnoj Aziji.
Ove brojke ipak treba čitati sa malo rezerve. IFP ne broji fizičke kartice jednu po jednu. Procena se zasniva na modelu i određenim pretpostavkama o tome koliki deo iznajmljenih kapaciteta služi za AI i koliko tog kapaciteta koriste kineski hyperscaleri. Za udaljeni pristup, raspon procene za kraj 2026. ide od oko 680.000 do 1,46 miliona H100 ekvivalenata. Za kraj 2027. od približno 1,97 do 3,91 miliona.
Da se razumemo, ne radi se o milion fizičkih H100 kartica koje čekaju u nekom magacinu. H100 ekvivalent je obračunska jedinica kojom se poredi računarska snaga različitih procesora. Broj predstavlja modelovanu procenu dostupnog kapaciteta, a ne popis hardvera. IFP, između ostalog, pretpostavlja da je iznajmljeni kapacitet operativan i da ga kineski korisnici koriste za pristup ograničenim GPU procesorima. Koliko se ta pretpostavka poklapa sa stvarnim stanjem, ne može se proveriti prostim pogledom na inventar.
Drugu procenu objavila je istraživačka organizacija Epoch AI. Njihova analiza iz aprila 2026. pokušala je da utvrdi koliko je računarske snage fizički preusmereno u Kinu kršenjem američkih izvoznih ograničenja.
Rezultat je prilično širok raspon. Od 290.000 do 1,6 miliona H100 ekvivalenata do kraja 2025. godine. Centralna procena iznosi oko 660.000.
Epoch AI posebno naglašava da se njihov proračun odnosi na fizičko preusmeravanje hardvera. Ne računaju data centre koji se nalaze izvan Kine, a kojima kineski korisnici pristupaju preko mreže. Deo slučajeva na kojima se procena zasniva još nije pravno dokazan.
Zato ove dve procene ne treba stavljati jednu pored druge kao da govore o istoj stvari. Epoch AI računa fizički preusmerene čipove do kraja 2025. IFP pokušava da proceni širi pristup računarskim resursima do kraja 2026. i 2027.
Jedno je koliko je procesora prošlo kroz carinu na nedozvoljen način. Drugo je koliko računarske snage možeš da koristiš, bez obzira na to gde se fizički nalazi.
A kada jednom shvatiš tu razliku, postaje jasnije zašto je kontrola izvoza mnogo komplikovanija nego što izgleda na papiru.
Kada u priču uđu ljudi
U celoj priči pojavilo se i ime Alice Huang, kineske poslovne žene i bivše direktorke povezane sa Megaspeedom.
Prema pisanju New York Timesa, američke obaveštajne službe zaključile su da je Alice Huang bila povezana sa kineskim Ministarstvom državne bezbednosti i da je prikupljala informacije za Peking. U izveštajima se navodi da je razvila blizak odnos sa Jensenom Huangom, direktorom Nvidije, preko kojeg je navodno pokušavala da dođe do informacija.
Jensen Huang i Alice Huang nisu u srodstvu.
Ovde bih ipak malo prikočio. Reuters je naveo da nije mogao nezavisno da proveri obaveštajne tvrdnje o Alice Huang niti njen trenutni radni status u Megaspeedu. Kina je optužbe odbacila kao neutemeljene.
Postoji i važna dopuna. Singapursko Ministarstvo unutrašnjih poslova je 31. oktobra zvanično demantovalo tvrdnje da su singapurska vlada ili njeni zvaničnici istraživali Alice Huang zbog navodnih veza sa kineskom obaveštajnom službom. Ministarstvo je istovremeno potvrdilo da policijska istraga protiv Megaspeeda traje. To su dve različite stvari i ne treba ih trpati u isti koš.
Jensen Huang je početkom novembra priznao da je bio neveran supruzi i uputio izvinjenje porodici i zaposlenima. Međutim, nije javno izneo detalje odnosa niti identifikovao osobu na koju se odnose medijski navodi. Njegovo priznanje neverstva nije potvrda obaveštajnih optužbi.
Upravni odbor Nvidije pokrenuo je nezavisnu istragu. Kompanija je saopštila da nema razloga da veruje da su njene poslovne tajne ili američka nacionalna bezbednost kompromitovane, ali je najavila proveru svih dostupnih informacija.
Bez obzira na to kako će se završiti istraga, ovaj deo priče otvara još jednu temu. U tehnološkoj industriji pristup ljudima može da vredi koliko i pristup samoj opremi.
Informacija o planovima nabavke, budućem proizvodu, poslovnom partneru ili odluci o isporuci može da vredi čitavo bogatstvo. Za njeno prikupljanje nije neophodno provaliti u server kompanije. Nekada je dovoljno doći do čoveka koji zna kako firma funkcioniše, ko odlučuje i gde se šta završava.
Ne znači to da je svaki poslovni kontakt bezbednosni rizik, niti da je svaka privatna veza deo neke obaveštajne šeme. To bi već bilo preterivanje. Ali kompanije koje kontrolišu stratešku tehnologiju moraju da vode računa i o ljudima koji imaju pristup informacijama.
Server možeš da zaključaš. Mrežu da segmentiraš. Pristup da ograničiš.
Sa ljudima je malo komplikovanije.
Šta vojska traži od veštačke inteligencije
Da interesovanje za AI nije ograničeno na komercijalne modele i tehnološke kompanije vidi se i iz kineskih vojnih dokumenata.
Centar za bezbednosne i nove tehnologije Univerziteta Džordžtaun (CSET) objavio je u februaru 2026. istraživanje zasnovano na hiljadama javno dostupnih zahteva za nabavku Narodnooslobodilačke armije Kine. Analizirani su dokumenti objavljivani od januara 2023. do decembra 2024.
U njima se traže sistemi za spajanje podataka sa različitih senzora, pomoć pri strateškom i taktičkom odlučivanju, analiza otvorenih izvora, izviđanje, prepoznavanje lica i načina hoda, digitalni nadzor i rad sa deepfake sadržajem.
Ima tu i zahteva za sistemima koji bi obrađivali ogromne količine podataka i pomagali u izboru vojnih ciljeva. Pominju se tehnologije za otkrivanje američkih pomorskih kapaciteta i praćenje aktivnosti u svemiru.
Ne treba sada od jednog tendera praviti gotovu vojnu tehnologiju. Dokumenti ne dokazuju da je sve što je navedeno već razvijeno ili raspoređeno. Pokazuju šta kineska vojska traži, šta pokušava da nabavi i u kom pravcu gura istraživanje.
Postoji i konkretniji primer upotrebe AI u radu bezbednosnih struktura.
Anthropic je u septembru 2026. objavio izveštaj o zloupotrebi Claudea. U njemu opisuje tri odvojene operacije za koje smatra da su povezane sa kineskim lokalnim organima javne i državne bezbednosti.
U prvom slučaju, jedna opštinska jedinica sajber policije koristila je Claude Code i prilagođene alate za automatizaciju prikupljanja sadržaja sa interneta, pretragu državne baze podataka za nadzor i sastavljanje dnevnih izveštaja o politički osetljivim događajima. Među praćenim nalozima bio je i nalog disidenta.
U drugom slučaju, student policijske akademije identifikovao je deset privatnih kineskih građana kao mete za takozvanu kontrolu. U trećem, lokalni biro državne bezbednosti koristio je Claude za pripremu dnevnih izveštaja o disidentima i organizacijama civilnog društva u inostranstvu.
U izveštaju se pominju ujgurske organizacije, aktivisti, organizatori komemoracija na Tjenanmenu, hongkonške pro-demokratske figure i zapadne organizacije za ljudska prava.
Anthropic navodi da je blokirao naloge povezane sa ovim aktivnostima, pojačao sisteme za otkrivanje zloupotreba i podelio informacije sa partnerima i nadležnim institucijama gde je to bilo potrebno. Treba imati u vidu da je ovo izveštaj same kompanije, zasnovan na aktivnostima koje je otkrila na svojoj platformi, a ne sudski dokaz protiv svih institucija koje se u njemu pominju.
Ipak, opisani primeri prilično jasno pokazuju šta jedan takav alat može da radi.
Operater uz pomoć modela prevodi, sažima, povezuje i klasifikuje podatke iz velikog broja izvora. Zatim od svega toga dobije izveštaj po zadatom obrascu. Može da ponavlja postupak svakog dana, bez ručnog pregledanja svakog pojedinačnog izvora.
Posao koji je ranije zahtevao čitavu grupu analitičara može dobrim delom da se automatizuje. Nema tu nikakve magije. Imaš model, podatke, skripte i čoveka koji zna šta hoće da dobije. Ostatak je obrada.
Da zaobilaženje američkih izvoznih ograničenja nije samo novinarska spekulacija pokazuje operacija Gatekeeper američkog Ministarstva pravde.
U decembru 2025. Ministarstvo pravde objavilo je da su Alan Hao Hsu i njegova kompanija Hao Global priznali krivicu za krijumčarenje i nezakoniti izvoz tehnologije. Prema sudskim dokumentima, od oktobra 2024. do maja 2025. izvezeni su ili je pokušan izvoz 3.872 Nvidia H100 i 3.160 H200 procesora. Ukupna vrednost robe bila je oko 160,8 miliona dolara.
Korišćene su lažne transportne deklaracije, pogrešna klasifikacija robe, posredničke firme i prikrivanje krajnjih korisnika. Deo procesora išao je preko Singapura i Malezije prema Kini.
U istoj operaciji još dvojica muškaraca, Benlin Yuan i Fanyue Gong, bili su uhapšeni i optuženi. Njihov slučaj ne treba mešati sa Hsuovim priznanjem krivice. Za njih se u tom trenutku radilo o optužbama, ne o pravosnažnoj presudi.
Američke vlasti su u okviru šire operacije zaplenile više od 50 miliona dolara u Nvidia tehnologiji i novcu. Dakle, nije reč o tome da je zaplenjeno samo 50 miliona dolara u procesorima. I novac je deo tog iznosa.
Ovde već nema mnogo prostora za nagađanje. Hsu je priznao krivicu, a način rada opisan je u sudskim dokumentima. Lažne deklaracije, firme posrednici, prikrivanje krajnjeg kupca. Nije baš neka naročito inovativna poslovna praksa, ali očigledno radi dok neko ne počne da proverava papire.
Ovo je zaseban slučaj i nema dokaza da je povezan sa Megaspeedom. Važan je zato što pokazuje da mreže za preusmeravanje naprednih procesora zaista postoje. Imaju novac, logistiku i posrednike. A kada zatreba, umeju da naprave i dokumentaciju koja na prvi pogled izgleda sasvim uredno.
Kada se sve ove priče stave na gomilu, lako je napraviti jednu veliku teoriju u kojoj su svi povezani sa svima. To bi bilo jednostavno, ali ne bi bilo pošteno prema činjenicama.
Megaspeed je predmet istrage zbog sumnji u preusmeravanje Nvidia opreme. U njegovoj evidenciji pojavila su se pitanja koja još nisu javno razjašnjena. Alice Huang je predmet ozbiljnih obaveštajnih optužbi koje nisu javno potvrđene kompletnim dokaznim materijalom, a Singapur je demantovao da su njegova vlada ili zvaničnici nju istraživali. Kineska vojska traži AI sisteme za obradu podataka, izviđanje, nadzor i odlučivanje. Anthropic je dokumentovao konkretne pokušaje korišćenja komercijalnog AI modela u operacijama nadzora i praćenja ljudi.
To su različiti slučajevi. Nema javnog dokaza da su delovi jedne koordinisane operacije.
Ali računarska snaga postaje strateški resurs, a država više ne mora da poseduje svaki procesor koji koristi.
Može da razvija sopstvene čipove, kupuje dozvoljenu opremu, pokušava da dođe do zabranjene tehnologije ili iznajmljuje kapacitete u data centrima drugih država. Uz to dolaze modeli, podaci, ljudi i poslovne veze.
Amerikanci mogu da zabrane izvoz određenog procesora, prate transport, proveravaju skladišta i kontrolišu kupce. Sve to ima smisla. Problem je što se računarska snaga danas prodaje kao usluga. Server može da stoji u Maleziji, vlasnik može da bude singapurska kompanija, a korisnik da sedi u Kini. Novac može da prođe kroz još nekoliko firmi, dok se obrada podataka odvija sasvim normalno.
Carinska deklaracija u takvoj situaciji govori samo jedan deo priče.
Treba znati ko koristi kapacitet, ko plaća račun, ko ima pristup i šta se na tim mašinama radi. A to je već mnogo teže proveriti nego serijski broj na kutiji.
Možda će onih 50.000 čipova iz Nvidia evidencije jednom dobiti sasvim obično objašnjenje. Možda je bila loša evidencija, možda dodatna skladišta, možda nešto što još nije objavljeno.
Ali čak i kada se taj inventar jednom sredi, ostaje problem koji se ne rešava popisom.
Kako kontrolišete računarsku snagu koja se koristi preko granice, a da se sama oprema nikada ne pomeri sa svog mesta?
