Godinama čitam iste stvari.
CIA dokumenta.
Vojne izveštaje.
Patente.
Intervjue.
Svedočenja.
Bob Lazar.
Element 115.
Kvantni vakuum.
Nultu tačku energije.
Warp pogone.
Antigravitaciju.
Hiperprostor.
Crvotočine.
Nazivi se menjaju. Priča uglavnom ostaje ista.
Svi veoma detaljno objašnjavaju pogon.
Kako radi.
Kako savija prostor.
Kako koristi energiju vakuuma.
Kako manipuliše gravitacijom.
Kako ubrzava.
Kako lebdi.
Kako skreće pod uglovima od kojih bi pilot F-16 verovatno postao Juvitana kašica za bebe. . .
I onda postavim jedno jednostavno pitanje.
Dobro.
A kako se vrši navigacija?
Tu se razgovor uglavnom završi. . .
Najviše me podseća na misaoni eksperiment sa Teslinim trofaznim motorom.
Zamislite da neko odnese takav motor dvesta godina unazad.
Ljudi bi mogli da ga rastave.
Da prebroje namotaje.
Da nacrtaju svaki šraf.
Da izmere svaku dimenziju.
Videli bi da radi.
Videli bi da se okreće.
Ali bez Faradeja, Maksvela i teorije elektromagnetnog polja ne bi razumeli zašto.
Videli bi efekat.
Ne bi razumeli uzrok.
Zbog toga nikada nisam imao običaj da se smejem svakoj neobičnoj ideji. Istorija nauke je prepuna primera gde je efekat primećen mnogo pre nego što je stiglo objašnjenje.
Ali čak i kada prihvatimo sve pretpostavke, problemi tek počinju. . .
Pretpostavimo da postoji pogon koji koristi energiju kvantnog vakuuma.
Pretpostavimo da postoji egzotična materija.
Pretpostavimo da postoji manipulacija prostor-vremenom.
Pretpostavimo da postoji warp mehur. Kao u Star Treku.
Pretpostavimo čak i da je sve tačno.
Kako se vrši navigacija?
Ne mislim na GPS.
Ne mislim na kompas.
Ne mislim na navigaciju u Sunčevom sistemu.
To smo manje-više rešili.
Mislim na intergalaktičku navigaciju.
Na problem koji je možda teži od samog pogona. . .
Sunčev sistem se kreće.
Zvezde se kreću.
Galaksija se kreće.
Jato galaksija se kreće.
Sve se kreće.
Ništa ne stoji mirno i ne čeka da ga pronađete.
Ako putujete između zvezda, nije dovoljno da znate gde je Zemlja.
Morate da znate gde će biti.
I kada.
Ako putujete između galaksija, problem postaje još gori.
Koordinate nisu zakucane za svemir kao brojevi na ulaznim vratima.
One su pokretna meta. . .
Zanimljivo je da ovaj problem nije promakao ni piscima naučne fantastike.
Samo ga niko nije rešio.
U Dini postoje Navigatori koji pod dejstvom začina vide puteve kroz prostor i vreme.
Genijalna ideja.
Ali u suštini metafizika.
Priznanje da autor nema matematičko rešenje.
Kod drugih autora pojavljuju se galaktičke mreže prolaza.
Drevne kapije.
Telepate.
Računari veličine planete.
Veštačke inteligencije koje vide buduće putanje.
Nazivi se menjaju.
Problem ostaje isti.
Kako pogoditi tačku koja se neprekidno kreće zajedno sa milijardama drugih tačaka koje se takođe neprekidno kreću?. . .
Dobro.
Recimo da smo pametni.
Napravimo senzore.
Koristimo pulsare kao svetionike galaksije.
Koristimo kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje kao univerzalni referentni okvir.
Možda jednog dana naučimo da merimo i raspodelu tamne materije.
Možda gravitacione talase.
Možda nešto četvrto što danas ni ne poznajemo.
Lepo.
Imamo senzore.
Imamo podatke.
A ko računa?. . .
Tu većina priča postaje maglovita.
Jer sada više ne računate putanju broda.
Računate buduće stanje ogromnog dela univerzuma.
U realnom vremenu.
Neprestano.
Morate znati gde će cilj biti kada stignete.
Morate znati kako se kreće sve između vas i cilja.
Ako zaista savijate prostor-vreme, možda morate da računate i kako samo putovanje menja geometriju kroz koju prolazite.
To više nije navigacija u klasičnom smislu.
To je nešto između kosmologije, geodezije i proračuna sudbine univerzuma. . .
Tu se obično pojavljuje čarobna rečenica:
„Kvantni računar.“
Kao džoker karta.
Kao da će sam naziv rešiti problem.
Ali ni kvantni računar ne daje odgovore koje ne posedujete.
Može ubrzati određene proračune.
Može obraditi ogromne količine podataka.
Ali ako nemate model univerzuma, možete imati računar veličine Jupitera i i dalje nećete znati gde idete. . .
I tu dolazim do ideje koja mi je možda najzanimljivija.
Možda takva civilizacija uopšte ne računa putanju na način na koji mi zamišljamo.
Možda koristi nešto što mi još ne vidimo.
Neku vrstu kosmičke infrastrukture.
Neku fundamentalnu mrežu referenci ugrađenu u samu strukturu univerzuma.
Nešto što postoji svuda.
Nešto što je dostupno bilo gde.
Kao što elektromagnetno polje postoji svuda oko nas, ali čovek iz 1700. godine nije imao ni teoriju ni instrumente da ga prepozna.
Možda danas gledamo u pulsare, tamnu materiju, gravitacione talase i kosmičku pozadinu na isti način.
Vidimo ih.
Merimo ih.
Pravimo grafikone.
Ali još ne razumemo njihovu pravu ulogu. . .
I zato mi je pitanje navigacije zanimljivije od svih priča.
Warp je motor.
Antigravitacija je motor.
Kvantni vakuum je motor.
Motor je samo mašina.
Pravi problem je adresa.
Svi pričaju o motoru.
Niko ne priča o adresi. . .
Većina priča o Disclosure-u zvuči kao čovek koji mi objašnjava specifikacije međugalaktičkog kruzera.
Zapremina motora.
Snaga.
Potrošnja energije.
Maksimalna brzina.
Sve zna.
Sve razume.
Sve je izračunao.
Samo ne zna da objasni kako se stiže do odredišta. . .
Disclosure?
Kako da ne.
Prvo da vidimo ko im radi navigaciju.
Pa ćemo lako za motor. . .