Gledam svoj Fesjbuk post iz januara 2017. . .
„En den dinu, sava raka tinu, sava raka tika taka elem belem buf trif traf tuf.“
U komentaru pola strane o sanskritu. . .
To je možda i najzanimljiviji deo cele priče.
Nije stvar samo u tome da li je ta etimologija tačna. Nije. Uglavnom nije.
Neki delovi liče na klasično „uzmi reč koja zvuči slično pa joj pronađi značenje“. To rade alternativni etimolozi od Srbije do Indije. Sanskrit tu nije poseban.
Neko drugi ubaci starohebrejski.
Treći se seti bajalice svoje babe iz Leskovca.
Četvrti tvrdi da je to ostalo od Atlantide.
Peti da je iz Vinče. . .
Šesti da je iz vrtića na Karaburmi iz 1978.
I nastane 96 komentara. . .
Ne zato što su ljudi poverovali u naučni rad nego zato što je internet tada još bio mesto za kolektivno lutanje.
Danas bi algoritam pogledao post i zaključio:
„Nije politički.
Nije skandal.
Nije svađa.
Nema reklame.
Nema influensera.
Nema kratkog videa sa titlovima i strelicama.
Nema razloga da ovo vidi iko.“
I tu se završava priča.
Ćao burazeru.
Stari Fejsbuk je imao jednu osobinu koju smo zaboravili. Ljudi su ulazili u komentare da bi dodali nešto. Današnji internet uglavnom ulazi u komentare da bi presudio nešto.
Nekad si mogao da dobiješ 90 komentara o poreklu dečje razbrajalice.
Danas napišeš isti tekst i dobiješ:
„Source?“
„AI kaže da nije tačno.“
I jednog čoveka iz Kanade koji prodaje kriptovalute.
Ili jednostavno ništa. Algoritam ga izbaci iz fida.
Najtužnije je što tih 90 komentara nisu bili samo komentari.
To je bio mali digitalni vašar narodnog znanja, poluznanja, izmišljotina, sećanja, lokalnog folklora, urbanih legendi i usputnih digresija.
Nije bilo tačno.
Ali je bilo živo.
Nekada si imao osećaj da lutaš gradom.
Danas imaš osećaj da šetaš zatvorskim krugom.
Zidovi su obojeni lepšim bojama, stražari nose dukseve sa startup logotipima, a hrana stiže preko aplikacije, ali princip je isti.
Vidiš samo ono što prolazi kroz kapiju.
Pričaš sa ljudima koje ti dodele.
Čitaš ono što je prošlo pregled.
Gledaš program koji je predviđen za tvoje krilo zgrade.
A ako želiš malo više prostora u ćeliji, malo više svetla, malo više ljudi da te čuje, uplati pretplatu.
Kao svaki dobar zatvorski sistem, i ovaj ima svoju ekonomiju.
Nekad se za dve pljuge dobijao bolji krevet.
Danas za nekoliko evra mesečno dobiješ veći domet objave.
Napredak civilizacije. . .
Današnji internet mnogo bolje odgovara na pitanja.
To mu se ne može osporiti.
Za nekoliko sekundi možeš da saznaš poreklo razbrajalice, godinu izgradnje mosta, sastav legure ili naziv glumca koji ti već tri dana stoji na vrhu jezika.
Ali nekada internet nije bio mašina za odgovore.
Bio je mašina za razgovore.
Postojao je prostor između pitanja i odgovora.
Mesto gde ljudi nagađaju, greše, dopunjuju jedni druge, skreću s teme, mešaju babe, sanskrit, Atlantidu i komšiju koji se kune da je to čuo od svog dede još šezdesetih.
Niko nije dolazio da napiše konačnu istinu o razbrajalici.
Dolazili su da dodaju još jedan glas u galamu.
I iz te potpuno beskorisne mešavine ponekad si naučio nešto što nisi ni tražio.
Danas internet mnogo brže dolazi do odgovora.
Ali mnogo ređe dolazi do razgovora.
A internet mnogo lakše preživi netačnost nego dosadu.
Dosada ga ubija sigurno. . .
Netačnost samo povremeno.