Postoji jedna vrsta filma koja se ne raspadne dok ga gledaš.
Raspadne se tek kasnije.
Sediš u bioskopu, pratiš priču, prihvataš pravila sveta koji je napravljen pred tobom. Sve deluje dovoljno uverljivo da ne postavljaš previše pitanja.
Onda se upale svetla.
Kreneš kući.
I negde između bioskopa i prve raskrsnice počne da te kopka osećaj da nešto nije u redu.
Ne zato što je film bio loš.
Nego zato što više nisi siguran šta si zapravo gledao.
Takav utisak mi je ostavio Spielbergov „Disclosure Day“.
Dok traje, uglavnom funkcioniše.
Dovoljno je spektakularan.
Dovoljno misteriozan.
Dovoljno dobro snimljen da prihvatiš pravila igre i prepustiš se vožnji.
A onda kreneš da razmišljaš o onome što si upravo video.
Film počinje kao priča o vanzemaljcima.
Ali se ne zadržava dugo na tome.
Vrlo brzo tu su tajni programi, telepatija, kolektivna svest, empatija kao nova faza ljudske evolucije, neobični jezici, potisnuta sećanja, religijski motivi, globalna kriza i ideja da čovečanstvo stoji pred nekakvim velikim otkrivanjem istine.
Svaka od tih stvari pojedinačno može da bude osnova za ozbiljan film.
Problem je što su sve u istom filmu.
I baš tu počinje ono neobično. . .
U jednom trenutku više nisam imao osećaj da gledam posledice prethodnih događaja.
Imao sam osećaj da gledam kako scenario nastaje pred mojim očima.
Negde kod treće teorije kolektivne svesti više nisam gledao film.
Gledao sam Dejvida Kepa kako sedi za računarom i otvara novi AI prompt.
Ubaci NLO fenomene.
Enter. . .
Dodaj kolektivnu svest.
Enter. . .
Treba mi malo Junga.
Enter. . .
Pojačaj religijsku simboliku.
Enter. . .
Dodaj empatiju kao sledeću fazu evolucije.
Enter. . .
Može i telepatija.
Dodaj crvenog kardinala pticu. Ček. Ubaci i nekoliko jelena.
Enter. . .
Dodaj i lisicu.
Enter. . .
Može i artefakt koji utiče na ljudsku svest.
Enter. . .
Može i jezik koji je zapravo matematika.
Enter. . .
A kada ponestane izlaza iz situacije, ubaci isti uređaj koji grupu praktično učini nevidljivom kako bi priča mogla da nastavi dalje.
Enter. . .
Problem nije u pojedinačnim idejama.
Većina njih je sasvim zanimljiva.
Problem je što se ne ponašaju kao delovi jedne priče.
Ponašaju se kao rezultati iste pretrage LLM modela.
I tu me je film podsetio na internet.
Ne na društvene mreže.
Na internet kao način razmišljanja.
Nekada su stvari živele u različitim fiokama.
Religija je bila jedna tema.
Psihologija druga.
NLO fenomeni treća.
Misticizam četvrta.
Politika peta.
Teorije zavere šesta.
Između njih su postojale granice.
Danas sve to živi u istom blenderu.
Skroluješ nekoliko minuta i vidiš vojni snimak neidentifikovanog objekta.
Odmah ispod toga iskustvo bliske smrti.
Neko priča o svesti.
Neko o Jungu.
Neko o tome da je univerzum simulacija.
Posle toga reklama za proteinski puding.
Pa video o drevnim civilizacijama.
Pa savet za produktivnost.
Pa mačka koja svira klavir.
Sve stoji jedno pored drugog.
Kao i u filmu.
Zbog toga mi je zanimljiv deo u kojem empatija postaje gotovo natprirodna sposobnost.
To je možda i najzanimljivija ideja koju film ima.
Gotovo hrišćanska ideja.
Sposobnost da zaista vidiš drugog čoveka.
Da ga razumeš.
Da osetiš ono što oseća.
Da između ljudi postoji nešto više od razmene informacija.
Ali ni ta ideja ne dobija dovoljno prostora.
Kao ni većina drugih.
Pojavi se.
Obavi svoj zadatak.
Pomeri priču nekoliko koraka dalje.
I ustupi mesto sledećoj.
Tada sam prvi put pomislio da možda ne gledam film nego fid.
Jer fid funkcioniše upravo tako.
Svaka tema dobije svoj trenutak.
Svoj naslov.
Svoj nalet pažnje.
I onda nestane.
Možda je zato danas tako teško napraviti veliku priču.
Ne zato što nemamo dovoljno informacija.
Nego zato što ih imamo previše.
Nekada je čovek imao jednu veliku priču kroz koju je tumačio svet.
Religijsku.
Filozofsku.
Naučnu.
Ideološku.
Nije ni važno koju.
Važno je da je postojala neka arhitektura.
Danas prvo dobiješ zaključak.
Onda deset objašnjenja.
Pet teorija.
Tri podkasta.
Dva kratka videa.
I jednu reklamu.
Arhitektura dolazi poslednja.
Ako uopšte dođe. . .
Kada sam izašao iz bioskopa, u glavi mi nije ostao film.
Ostao je tab sa pedeset otvorenih kartica.
Na čoveka koji u tri ujutru istražuje NLO snimke, iskustva bliske smrti, manastir, teoriju simulacije, kvantnu fiziku i tehničku dokumentaciju za ruter koji mu ne radi.
Sve mu deluje nekako povezano.
A možda je jedina stvar koja ih povezuje to što su se našli na istom ekranu.
Možda film ne izgleda kao da ga je pisala veštačka inteligencija.
Možda izgleda kao da ga je pisao internet.
Internet ne laže.
Internet ne govori istinu.
Internet samo stavlja stvari jedne pored drugih.
A ljudski mozak mrzi prazninu između njih.
Zato počne sam da crta linije. . .
Posle dva i po sata imaš osećaj da si saznao mnogo toga.
A onda se upale svetla i shvatiš da ne znaš šta od svega pripada istoj priči.
Možda ni scenarista više nije bio siguran.