Sinoć gledam jedan rils oca Predraga.
Ne zbog samog rilsa.
Takvih poruka sam čuo stotinu puta.
Čovek priča ljudima koji čekaju u redu ispred Hrama.
Poruka jednostavna:
Dok čekate, molite se.
Nemojte da skrolujete telefon, da ubijate vreme pričom i glupostima.
Sam red je već deo molitve.
Kada stignete do svetinje, samo se prekrstite, celivate i kažete amin.
Ništa spektakularno.
Čak naprotiv.
Jedna od onih rečenica koje zvuče toliko jednostavno da ih lako preskočiš.
Ali onda sam napravio grešku koju čovek na internetu pravi već dvadeset godina. . .
Otvorio sam komentare.
I tu je počela prava predstava. . .
Ne oko Pojasa.
Ne oko teologije.
Nego oko ljudi.
Jedan kaže:
„Nemojte da se slikate. Nije poenta da kačite na Instagram da ste bili.“
Drugi kaže:
„Problem nije slikanje. Problem je što ljudi dolaze nepripremljeni. Za ovakvu svetinju treba post, ispovest, podvig i udostojavanje.“
Treći kaže:
„Da su pravi vernici, crkve bi bile pune svake nedelje.“
Četvrti objašnjava ženama kako treba da se obuku.
Peti piše da je sve prevara za uzimanje para.
Šesti ga naziva popinom.
To je ona stara sorta komesara koja već osamdeset godina kasni na sopstvenu revoluciju.
Još veruje da će samo što nisu pobedili na izborima, pa će opet da jašu popove, vernike i sve ostalo što
miriše na tamjan, kako bi narod konačno oslobodio opijuma za narod. . .
Sedmi ostavlja tri emotikona i amin.
Osmi ispravlja navodnike oko reči pojas.
Deveti drži mini predavanje o Svetoj Gori.
Deseti objašnjava kako se BMW osveštava što ste bliže ulazu.
I odjednom shvatiš da više ne čitaš komentare na versku temu.
Posmatraš mali presek društva. . .
Kao kada uzmeš kap vode iz bare i pod mikroskopom otkriješ da unutra živi pola planete.
Posebno mi je zapao za oko jedan tip komentara.
Ne onaj protiv Crkve.
Ne onaj za Instagram.
Nego onaj koji objašnjava kako većina ljudi nije dovoljno dostojna da priđe svetinji.
Tu mi se uvek upali lampica. . .
Jer ako ćemo strogo, niko nije dostojan.
Zato i postoji ona molitva:
„Niko nije dostojan…“
To nije uvod za lepši utisak.
To je suština.
Ako ćemo do kraja dosledno, jedino je Hristos dostojan Hrista.
Svi ostali dolaze kao bolesnici kod lekara.
Zato mi zazvuči čudno kad neko počne da deli ljude na dostojne i nedostojne poklonjenja.
Dostojne i nedostojne reda pred svetinjom. Dostojne i nedostojne pričešća.
Vrlo lako se iz pokajanja sklizne u kastinski sistem.
A pravoslavlje nikada nije bilo kastinski sistem.
Jeste asketsko.
Jeste ozbiljno.
Jeste zahtevno.
Ali nije kasta.
U suprotnom bi prvi na vratima Crkve stajao anđeo sa spiskom, a ne Hristos sa pričom o izgubljenom sinu.
Ali dobro. . .
To je samo jedan od likova iz komentara.
Jer tu sam shvatio da problem uopšte nije svetinja.
Nije ni internet.
Nije čak ni religija.
Problem je mnogo univerzalniji.
Postoji jedan tip čoveka kojeg srećeš svuda.
U crkvenim komentarima.
Na Linux forumima.
U audiofilskim grupama.
Na političkim raspravama.
Na sportskim portalima.
U istorijskim grupama.
U grupama za pčelarstvo.
Tema se menja.
Lik ostaje isti. . .
Danas objašnjava ko je dostojan da priđe svetinji.
Sutra objašnjava ko je dostojan da koristi Linux.
Prekosutra ko je dostojan da sluša muziku.
Posle toga ko je dostojan da glasa.
Ko je dostojan da se bavi politikom.
Ko je pravi vernik.
Ko je pravi Srbin.
Ko je pravi levičar.
Ko je pravi desničar.
Ko je pravi patriota.
Ko je pravi audiofil.
Ko je pravi programer.
Ne zanima ga tema.
Njega zanima kapija.
On je čovek-kapija.
Star Gate vlasnik.
Samopostavljeni upravnik svih ulaza u univerzum.
Njegov san nije da uđe u Carstvo Nebesko.
Njegov san je da sedi na portirnici.
Možda je zato internet postao toliko čudno mesto.
Nekada si morao da odeš u kafanu da bi čuo dvadeset različitih ljudi
kako pričaju u isto vreme. . .
Danas otvoriš komentare.
I dobiješ isto to.
Samo sabijeno u 300 piksela širine.
Bez mirisa duvana.
I sa mnogo lošijim osvetljenjem.
Zato mi je možda najzanimljivija stvar u celoj priči bila upravo ona
rečenica sa početka.
Dok čekaš, moli se. . .
Jer je nekako suprotna logici interneta.
Internet stalno traži reakciju.
Komentar.
Odgovor.
Stav.
Prepirku.
Dokazivanje.
Rangiranje.
Prebrojavanje.
Proveru članskih karata.
Dok red pred svetinjom, barem u teoriji, traži nešto sasvim drugo.
Da makar nekoliko minuta ne radiš ništa.
Da ćutiš.
Da čekaš.
Da ne objavljuješ.
Da ne objašnjavaš.
Da ne meriš druge.
Da se pozabaviš sopstvenim mislima.
Što je, za savremenog čoveka, verovatno veći podvig od samog čekanja.
A komentari?
Komentari su ostali ono što su oduvek bili.
Kafana ispred hrama. . .
Uvek glasnija od onoga što se dešava unutra.