Znao sam da neće dugo da prođe do sledeće gluposti na Fejsbuku.
Ovog puta naleteo sam na objavu:
„Ne postoji nijedna validna slika Zemlje iz takozvanog svemira. Lopta je samo bolesna mašta globusara.“
Ispod slika Zemlje ravne kao tepsija. . .
Komentari očekivano. Nekoliko stotina ljudi koji jedni drugima objašnjavaju da su idioti.
Ali meni je pažnju privukla jedna sasvim druga stvar.
Kolika zapravo može da bude tepsija?
Ne metaforički.
Prava tepsija. . .
Recimo da neko ima neograničen budžet, građevinsku dozvolu i ozbiljan problem sa viškom slobodnog vremena. Koliko velika može da bude jedna ravna ploča pre nego što priroda kaže: „Dosta je bilo.“
Ispostavlja se da je to veoma zanimljivo pitanje.
Postoji nešto što se zove gravitacioni kolaps.
Naziv zvuči kao stanje državnog budžeta posle izbora, ali je zapravo osnovni razlog zbog kojeg planete uglavnom izgledaju kao planete.
Svaki komad materije privlači svaki drugi komad materije.
Svaki kamen vuče svaki drugi kamen.
Svaki sloj pritiska slojeve ispod sebe.
I što je objekat veći, taj pritisak postaje ozbiljniji.
Dok je telo malo, čvrstoća materijala pobeđuje.
Kamen može da bude kriv, ćošak može da bude oštar, asteroid može da izgleda kao krompir koji je izgubio veru u sebe.
Ali kako masa raste, gravitacija postaje sve bezobraznija.
Polako poravnava ispupčenja.
Lomi geometrijske ambicije.
Pegla ivice.
I tera objekat prema obliku koji najlakše podnosi sopstvenu težinu.
Sferi.
Postoje čak i približne granice. . .
Za tela sastavljena uglavnom od kamena, negde oko 600 kilometara prečnika sopstvena gravitacija počinje ozbiljno da nadvladava čvrstoću materijala.
Za tela od leda dovoljno je oko 400 kilometara.
Drugim rečima, teoretski bi mogao da napraviš ogromnu svemirsku tepsiju.
Ali ne veličine planete.
Negde oko tih razmera priroda bi počela da ti objašnjava da geometrija nije demokratska disciplina.
Zamišljam neki šalter.
„Namena objekta?“
„Tepsija.“
„Dimenzije?“
„Šest stotina kilometara.“
„Nažalost, zahtev je odbijen.“
„Ko ga odbija?“
„Gravitacija.“
I tu dolazimo do zanimljivog dela.
Jer gravitacija nije samo razlog što Zemlja nije ravna.
Ona je razlog što uopšte postojimo.
Bez gravitacionog kolapsa ne bi bilo planeta.
Ne bi bilo zvezda.
Ne bi bilo Sunca.
Ne bi bilo mesta gde bi nastajali teži elementi.
Ne bi bilo ugljenika.
Ne bi bilo kiseonika.
Ne bi bilo gvožđa.
Ne bi bilo silicijuma.
Ne bi bilo tastature.
Ne bi bilo monitora.
Ne bi bilo Fejsbuka.
Ne bi bilo statusa koji objašnjava da gravitacija ne postoji.
Još zanimljivije, planeta ne može ni beskonačno da raste.
Postoji i gornja granica.
Dodaješ masu.
Raste pritisak.
Raste temperatura.
Menja se sama priroda objekta.
Negde oko trinaest masa Jupitera ulaziš u teritoriju gde počinje fuzija deuterijuma.
Više ne govoriš o običnoj planeti.
Govoriš o smeđem patuljku.
Priroda ponovo menja kategoriju.
Dakle postoji donja granica gde gravitacija od gomile kamenja pravi sferu.
I postoji gornja granica gde pali nuklearnu peć.
Sa jedne strane kamen.
Sa druge strane zvezda.
Između njih cela kosmička birokratija radi bez prestanka već milijardama godina.
Dok ovo čitam, kafa pored tastature se već ohladila. Neko je u komentarima stigao do masona. Neko drugi do NASA budžeta. Treći objašnjava da je gravitacija prevara jer ptice lete.
U međuvremenu, Sunce potpuno ravnodušno nastavlja da radi na istom principu kao i prethodnih četiri i po milijarde godina.
I onda siđeš u komentare.
Tu fizika uglavnom prestaje.
Jer vrlo brzo postane jasno da problem nije oblik Zemlje.
Da jeste, ljudi bi raspravljali o gravitaciji.
O modelima.
O merenjima.
O matematici.
O tome zašto su neki asteroidi nepravilni, a planete uglavnom okrugle.
O tome gde su granice modela.
Ali ne.
Posle nekoliko komentara tema postanu ljudi.
Ko je čiji.
Ko pripada kom plemenu.
Ko je ovca.
Ko je bot.
Ko je budala.
Ko je plaćen.
Ko je probuđen.
Ko spava.
Tema nestane.
Ostane samo identitet.
I tu mi je možda najzanimljiviji deo cele priče.
U svemiru gravitacija milijardama godina skuplja rasutu materiju.
Od oblaka gasa pravi zvezdu.
Od kamenja pravi planetu.
Od nepravilnog oblika pravi sferu.
A onda otvoriš Fejsbuk. . .
Dobiješ jednu temu.
Jedno pitanje.
Jednu činjenicu.
Jednu fotografiju.
I za deset minuta nastane dvesta različitih svađa koje više nemaju nikakve veze sa početnom temom.
U svemiru je očigledno lakše napraviti zvezdu nego održati temu.