Gde god otvorim vest, intervju ili podkast o veštačkoj inteligenciji, iskače ista stvar.
Pre samo nekoliko godina ta reč uglavnom je živela u knjigama naučne fantastike, na konferencijama futurista i beskrajnim raspravama po internet forumima. Danas je bez mnogo ustručavanja izgovaraju ljudi koji vode najveće AI laboratorije na svetu.
To nije mala promena.
Velike tehnološke revolucije retko prvo promene svet. Skoro uvek prvo promene rečnik.
Internet je dugo bio samo mreža računara. Posle je postao digitalna ekonomija. Zatim cloud. Onda mobilna revolucija. Tehnologija nije preko noći postala drugačija. Ljudi su počeli drugačije da pričaju o istoj stvari.
Mislim da se upravo to sada događa sa veštačkom inteligencijom.
Do juče su naslovima vladali chatbotovi, veliki jezički modeli i agenti.
Danas se sve češće pojavljuju AGI, intelligence explosion, recursive self-improvement i singularitet.
To nisu samo nove etikete.
To su različiti pogledi na istu tehnologiju.
Kada kažeš chatbot, zamišljaš alat.
Kada kažeš AGI, zamišljaš inteligenciju.
Kada kažeš singularitet, više ne govoriš o programu. Govoriš o mogućoj promeni epohe.
Promenilo se i pitanje koje ljudi postavljaju.
Godinama je glavna rasprava bila jednostavna.
Da li će AGI uopšte biti moguć?
Poslednjih meseci sve češće čujem drugo pitanje.
Da li smo već ušli u taj proces?
Na prvi pogled razlika je mala.
Zapravo je ogromna.
Jedno pitanje gleda u budućnost.
Drugo pokušava da objasni sadašnjost.
To me podseća na prve godine interneta.
U jednom trenutku ljudi su prestali da pitaju da li će internet promeniti svet. Počeli su da se pitaju kako da žive u svetu koji je internet već promenio.
Možda upravo gledamo isti trenutak.
Ono što dodatno privlači pažnju jeste da se ni ljudi koji prave ovu tehnologiju više ne slažu oko toga gde se nalazimo.
Jedni govore o nekoliko meseci.
Drugi o nekoliko godina.
Treći tvrde da su prvi znaci već vidljivi.
Četvrti celu priču smatraju marketinškim preterivanjem.
Svi gledaju gotovo iste podatke.
Razlikuju se tumačenja.
To obično znači da se nalazimo na mestu gde istorija još nije stigla da donese presudu.
Paradoks je očigledan.
Nikada nismo imali više informacija o veštačkoj inteligenciji.
Nikada nije bilo teže sastaviti jasnu sliku.
Svaki novi model prati na hiljade analiza, podkasta, videa i objava. Umesto da se magla razilazi, često postaje još gušća.
Možda najveća promena nije tehnološka.
Možda je lingvistička.
Kada ljudi koji upravljaju kompanijama vrednim stotine milijardi dolara počnu da koriste reč koja je donedavno pripadala futuristima, nije važno da li će se njihova predviđanja ostvariti za dve, pet ili deset godina.
Važno je da su promenili način na koji opisuju budućnost.
A način na koji opisujemo budućnost često utiče na odluke koje donosimo u sadašnjosti.
Možda singularitet još nije stigao.
Možda je još veoma daleko.
To danas niko ne može sa sigurnošću da zna.
Jedna promena je već počela.
Ne u procesorima.
Ne u modelima.
U jeziku.
A istorija tehnologije nas uporno uči isto.
Ponekad nova epoha prvo promeni reči.
Tek mnogo kasnije shvatimo da su upravo one bile prvi znak da se svet već pomerio.
