Pitam Google šta je ЛИЦНА.
Dobijem odgovor od Geminija:
„Лична карта је јавна исправа којом доказујете идентитет…“
Tu sam shvatio da nije pregorela moja ЛИЦНА.
Pregorela je njegova.
Jer nisam napisao ЛИЧНА.
Napisao sam ЛИЦНА.
Sa slovom Ц.
Ona tanka topljiva žica u starim osiguračima.
Ona zbog koje su nekada ljudi držali malu kutiju rezervnih delova pored razvodne table. . .
Ona zbog koje si znao gde stoje klešta.
Ona zbog koje si umeo da razlikuješ kvar od požara.
Nekada je ЛИЦНА bila toliko obična stvar da nije zahtevala objašnjenje.
Znalo se.
Kao šrafciger.
Kao feder.
Kao platina u fići.
Kao da televizor ponekad proradi kad ga udariš sa desne strane.
Danas su milioni stranica napisani o neuronskim mrežama.
A nekoliko generacija praktičnog znanja polako nestaje sa interneta.
AI nije glup.
Naprotiv.
On je uradio tačno ono za šta je napravljen.
Prebrojao je svet.
Izmerio verovatnoće.
Pogledao milijarde tekstova.
I zaključio da pod rečju „licna“ ljudi skoro uvek misle na dokument.
Statistički savršeno.
Praktično potpuno pogrešno.
To je ono što mi je fascinantno kod modernog AI-ja.
On ne zna stvari.
On zna raspodelu stvari po internetu.
A internet je danas prepun tekstova o digitalnim sertifikatima.
Mnogo više nego o topljivim osiguračima.
Zato AI zna kako funkcioniše elektronska identifikacija građana Republike Srbije.
A ne zna šta je deda mislio kad je iz podruma viknuo:
„Donesi mi malo лицне!“
I možda je baš tu cela priča. Лицновање . . .
Ne nestaju prvo stvari.
Nestaju reči.
A kad nestanu reči, nestaju i konteksti.
Na kraju ostane samo statistika.
Negde u ogromnoj bazi podataka stoji da je ЛИЦНА žica za osigurače.
Ali više nema dovoljno ljudi koji bi tu reč upotrebili bez objašnjenja.
Pa algoritam zaključi da je verovatnije da vam treba dokument nego struja.
I tu negde shvatiš da AI možda nije ogledalo inteligencije.
AI je ogledalo kolektivnog sećanja.
A kolektivno sećanje je upravo zaboravilo šta je ЛИЦНА.