Početkom XXIII veka pronađena je velika količina digitalne dokumentacije iz jedne države sa početka XXI veka.
Materijal je obuhvatao transkripte razgovora, optužnice, službene beleške, bezbednosne procene, parlamentarne rasprave, novinske članke, televizijske emisije, poverljive dokumente i različite oblike operativnih izveštaja.
Retko koja civilizacija ostavila je za sobom toliko pisanih tragova.
Istraživači su prvobitno verovali da će zahvaljujući toj građi moći precizno da rekonstruišu život tadašnjeg društva.
Dogodilo se nešto sasvim drugo. . .
U dokumentaciji se neprestano pojavljuju isti ljudi.
Ministri.
Policajci.
Tužioci.
Sudije.
Kriminalci.
Tajkuni.
Savetnici.
Ljudi iz službi.
Ljudi koji nadziru ljude iz službi.
Njihova imena ponavljaju se hiljadama puta.
Za njima su ostale čitave fascikle.
Ponekad i čitave prostorije prepune fascikli. . .
Sa druge strane, istraživači nisu uspeli da pronađu gotovo ništa o ljudima koji su održavali svakodnevni život.
Ne zna se ko je vozio autobuse.
Ne zna se ko je održavao vodovod.
Ne zna se ko je popravljao trafostanice.
Ne zna se ko je pekao hleb.
Ne zna se ko je radio u bolnicama.
Ne zna se ko je učio decu.
Takvi ljudi se pojavljuju veoma retko.
Najčešće kao birači.
Ponekad kao građani.
Ponekad kao masa. . .
To je bilo posebno neobično jer statistički podaci ukazuju da je država imala nekoliko miliona stanovnika.
Ali iz sačuvane dokumentacije sticao se utisak da je u njoj živelo najviše nekoliko stotina ljudi.
Svi ostali nalazili su se negde van kadra. . .
Posebno mesto u životu te civilizacije zauzimali su izbori.
Prema zvaničnim dokumentima, građani su periodično birali svoje predstavnike.
Na osnovu toga istraživači su prvobitno zaključili da je reč o demokratskom sistemu.
Međutim, detaljnija analiza izvora pokazala je da oko samog procesa postoje brojne nedoumice. . .
U pojedinim dokumentima navodi se da su na izborima učestvovale osobe koje više nisu bile među živima.
Ponekad po nekoliko godina.
Ponekad nekoliko decenija.
Drugi izvori to odlučno negiraju.
Treći tvrde da je problem bio mnogo ozbiljniji od toga. . .
Prema njima, rezultati izbora nisu zavisili od birača.
Pravi proces odlučivanja navodno se odvijao na drugim mestima.
U centralama političkih stranaka.
U službama bezbednosti.
U ambasadama.
U međunarodnim finansijskim institucijama.
Ili na lokacijama koje ni danas nisu pouzdano identifikovane. . .
Arheolozi još raspravljaju da li su ambasade bile diplomatske ustanove ili lokalni hramovi stranih bogova.
Za sada nijedna teorija nema dovoljno dokaza.
Zbog toga među istoričarima i dalje traje rasprava o stvarnoj svrsi izbora.
Jedna škola mišljenja smatra da su oni služili za izbor vlasti.
Druga smatra da su služili za potvrđivanje već donetih odluka.
Treća smatra da su predstavljali neku vrstu obrednog rituala kojim se obnavljao legitimitet poretka. . .
Gotovo svi izvori slažu se oko jedne stvari.
Bez obzira ko je pobedio, pravi pobednik bio je neko drugi. . .
Kako su istraživanja odmicala, naučnici su primetili još neobičniji obrazac.
U toj civilizaciji nijedan događaj nije smeo da bude mali.
Sve je bilo povezano sa nečim većim.
A to veće sa nečim još većim.
Na kraju su istraživači zaključili da je u toj državi i kvar na semaforu verovatno bio deo međunarodne situacije. . .
Posebnu teškoću predstavljala je činjenica da se isti pojedinci pojavljuju u potpuno različitim istorijskim periodima.
Neki izvori ih opisuju kao ministre.
Drugi kao opozicione lidere.
Treći kao nezavisne stručnjake.
Četvrti kao borce protiv sistema.
Zbog toga je deo istraživača zaključio da je reč o naslednim titulama koje su se prenosile sa generacije na generaciju.
Ova teorija kasnije je napuštena. . .
Posebnu pažnju privukla je teorija prema kojoj sudbina vlasti nije zavisila od građana.
Nije zavisila od protesta.
Nije zavisila od izbora.
Prema najuticajnijim tumačenjima epohe, vlast je postala ugrožena tek kada se umešala u mnogo veće procese na drugim kontinentima. . .
Jedna naročito rasprostranjena teorija tvrdila je da je sudbina režima bila povezana sa izborima održanim hiljadama kilometara daleko.
Ta druga država u većini izvora opisuje se kao najmoćnija država na svetu.
U manjem broju izvora opisuje se kao glavni izvor gotovo svih problema na svetu.
Istraživači za sada nisu uspeli da pomire ove dve tradicije. . .
U svakom slučaju, prema toj teoriji protesti nisu predstavljali uzrok političkih promena.
Predstavljali su simptom. . .
Što su više čitali, istraživači su sve manje nalazili državu.
Nalazili su mreže.
Nalazili su interesne grupe.
Nalazili su dosijee.
Nalazili su centre moći.
Nalazili su transkripte.
Nalazili su tajne sastanke.
Ali državu nisu nalazili. . .
U pojedinim regionima pronađeni su tragovi infrastrukture ogromne složenosti.
Vodovodi.
Električne mreže.
Bolnice.
Škole.
Mostovi.
Saobraćajni sistemi.
Međutim, sačuvani izvori gotovo da ne pominju ljude koji su njima upravljali.
Kao da su se svi sistemi održavali spontano, bez ljudskog učešća. . .
Na kraju je jedan mladi istraživač predložio jednostavno objašnjenje.
Možda je problem u tome što svi traže državu na pogrešnom mestu.
Možda država nikada nije bila u službama.
Ni u kabinetima.
Ni u ambasadama.
Ni u bankama.
Ni u centrima moći.
Možda je bila među milionima ljudi koji se u dokumentaciji gotovo nikada ne pojavljuju.
Među ljudima koji su vozili autobuse.
Popravljali vodovod.
Radili noćne smene.
Plaćali poreze.
Lečili bolesne.
Učili decu.
Održavali svet u pokretu. . .
Njegove kolege odbacile su tu teoriju kao nedovoljno dokumentovanu.
Za nju nije postojao nijedan poverljivi izveštaj.
Nijedna službena beleška.
Nijedan operativni dosije.
Postojala je samo jedna mana.
Bila je jedina teorija koja je mogla da objasni odakle je uopšte dolazila struja. . .