Postoji jedna institucija koja radi besprekorno.
Kao atomski časovnik.
Niko ne zna gde joj je sedište. . .
Niko ne zna ko joj je direktor.
Niko ne zna po kom zakonu radi.
Ne pojavljuje se u budžetu.
Nema zvanični sajt. . .
Ali njeni rezultati su vidljivi svakog dana.
Njeno ime je Ministarstvo za suzbijanje zdravog razuma. . .
Osnovni zadatak Ministarstva je da spreči pojavu opasnih ideja među stanovništvom.
Ne svih ideja.
Samo opasnih.
A opasna ideja je svaka ideja koja može da uspori proces donošenja zaključka.
Na primer:
„Možda nije baš tako.“
„Treba proveriti.“
„Sačekajmo informacije.“
„Nemamo dovoljno podataka.“
Takve pojave zahtevaju hitnu reakciju nadležnih organa. . .
Mnogi i dalje veruju da je film Crni bombarder bio igrani film.
Danas sve više liči na dokumentarac.
Još davno je jedan službenik sistema precizno objasnio problem.
Govoreći o muzici, frekvencijama i ljudima koji počinju da misle svojom glavom, zabrinuto zaključuje:
„To su opasne ideje. To je opasna muzika. To su opasne frekvencije. I šta se sad dešava? Ta psihološka bomba odjedanput pukne i onda meni izađe milion ljudi na ulice.“
U toj priči najvažnije je ono „meni“.
Nije problem istina.
Nije problem laž.
Nije problem muzika.
Problem je što neko posle mora da se bavi posledicama.
Sistem može da podnese mnogo toga.
Najteže podnosi neplanirane posledice.
A posledice su neprijatne.
Ljudi počnu da postavljaju pitanja. . .
Komisija je zaključila da rok, bluz i džez emisije na radiju predstavljaju opasne ideje.
To je opasna muzika.
To su opasne frekvencije.
Predmet je arhiviran kao umetnost. Kategorija 65+.
Zbog toga Ministarstvo ulaže velike napore u preventivni rad.
Čim se pojavi vest, službenici izlaze na teren.
Nije važno o čemu se radi.
Odbornik.
Student.
Pevačica.
Nutrija.
Dabar.
Čiopa.
Emisija Bluzologija.
Divlja svinja. . .
Poštanski sandučić pronađen pod sumnjivim okolnostima.
Građanin sa konjskom glavom.
Građani koji zahtevaju da vrati konjsku glavu.
Građani koji smatraju da je krajnje vreme da se prestane sa jahanjem.
Građani koji upozoravaju da je upravo sada trenutak za odlučno jahanje.
Procedura je ista.
Formira se komisija.
Komisija utvrđuje da je neko kupljen.
Druga komisija smatra da nije kupljen nego ucenjen.
Treća tvrdi da je deo plana.
Četvrta da je žrtva plana.
Peta da plana nema. . .
Šesta zaključuje da je upravo odsustvo plana najjači dokaz da plan postoji.
Sedma pokušava da utvrdi poreklo konjske glave.
Osma smatra da se time skreće pažnja sa suštine.
Deveta upozorava da je upravo odnos prema konjskoj glavi suština.
U međuvremenu posebna radna grupa razmatra mogućnost državnog udara.
Jedan član komisije predlaže da se ispita da li je možda u pitanju državni udar u smislu da te država udara.
Predlog je ocenjen kao konstruktivan.
Predmet je prosleđen nadležnim službama.
Formirana je radna grupa za utvrđivanje ko je prvi upotrebio izraz.
Gledaju se prekovremeno snimci svojih konferencija za štampu.
Do kraja dana izrađuje se kompletna analiza domaćih i stranih centara moći, geopolitičkih procesa, psihologije masa i istorijskih korena problema. . .
Jedino još nije utvrđeno šta se zapravo dogodilo.
Saziva se redovna vanredna konferencija za novinare.
. . .i psihijatre.
Ali ne treba insistirati na formalnostima. . .
Posebno uspešno radi Sektor za preradu ljudi u simbole.
Njihov posao je da od svakog čoveka naprave zastavu.
Ako se slažeš sa njim, heroj je.
Ako se ne slažeš, izdajnik je.
Ako pokušaš da objasniš da je možda samo čovek sa svojim interesima, slabostima, strahovima i glupostima, predmet se prosleđuje Odeljenju za devijantno razmišljanje.
Takvi slučajevi zahtevaju pojačan nadzor. . .
Ministarstvo poslednjih godina beleži izuzetne rezultate na internetu.
Nekada je za širenje službenih stavova bilo potrebno angažovati novine, televizije i čitav aparat države.
Danas građani taj posao obavljaju dobrovoljno.
Često i sa većim entuzijazmom.
Ministarstvo već godinama nema problema sa kadrovima.
Svaki korisnik interneta može postati saradnik sistema.
Dovoljno je da bude potpuno siguran u nešto o čemu ne zna skoro ništa.
Nekada su ljudi ulazili u raspravu da bi nešto saznali.
Danas ulaze da bi nešto saopštili.
Nekada si mogao da pročitaš tuđe mišljenje, složiš se ili ne složiš i nastaviš dalje.
Danas je to sumnjivo ponašanje. . .
Posebno zabrinjava pojava građana koji pre donošenja zaključka pokušavaju da pročitaju više izvora.
To predstavlja ozbiljnu pretnju sistemu.
Ako se takvo ponašanje proširi, moglo bi doći do zastoja u radu više državnih organa.
Zavoda za hitno donošenje zaključaka.
Republičke direkcije za prebrojavanje izdajnika.
Centra za strateško CAPS LOCK planiranje.
Komisije za utvrđivanje ko stoji iza svega.
Instituta za geopolitičko tumačenje vremenske prognoze.
Republičkog zavoda za tumačenje nutrija, dabrova, emisije Bluzologija, državnih udara, konjskih glava i ostalih događaja. . .
Situacija bi mogla postati veoma ozbiljna.
Zamislite društvo u kojem ljudi ne donose mišljenje u prvih pet sekundi.
Društvo u kojem nije svako pitanje dokaz izdaje.
Društvo u kojem nisu svi heroji ili neprijatelji.
Društvo u kojem je dozvoljeno reći:
„Nemam dovoljno informacija.“
Takav razvoj događaja izazvao bi potpuni administrativni kolaps.
Komisije bi ostale bez predmeta.
Analitičari bez analiza.
Komentatori bez komentara.
Stručnjaci bez sigurnosti.
Gosti televizijskih emisija bez gostovanja. . .
Radna grupa za konjska pitanja zaključuje da se bez vraćanja glave ne može pristupiti jahanju.
Posebna komisija smatra da je moguće i obrnuto.
Formirana je mešovita komisija za usaglašavanje konja i glave.
Sednice su prekinute zbog proceduralnih razloga.
Konj nije prisustvovao.
Arheolozi budućnosti verovatno će jednog dana pokušati da objasne kako je sve to funkcionisalo.
Kopaće po slojevima komentara, statusa, saopštenja i televizijskih emisija.
Pretpostaviće da je postojao centralni komitet.
Glavni arhiv.
Soba sa mapama i crvenim telefonima.
Nekakav Veliki Brat.
Tražiće centre komandovanja.
Mreže uticaja.
Tajne fondove.
Skrivene organizacije.
Pokušaće da otkriju gde se nalazilo sedište Ministarstva.
Ko ga je finansirao.
Ko ga je vodio.
Neće pronaći ništa. . .
Jer Ministarstvo nikada nije imalo zgradu.
Nije imalo ni direktora.
Ni službenu legitimaciju.
Nije imalo ni članove.
Samo korisnike.
Živelo je u ljudima.
Širilo se od konjske glave do glave.
Kao glasina.
Kao navika.
Kao operativni sistem koji se sam instalira.
A to su najtrajnije institucije. . .