Godinama menjam teme, ali pitanje ostaje isto:
Kako signal stiže do čoveka i šta mu se usput dogodi?
Internet, mediji, religija, pomisli, percepcija, vreme, identitet, tehnologija…
Privid da smo okruženi ljudima najveća je laž interneta.
Sedimo u sobama. U stanovima. U kancelarijama. U autobusima. U automobilima. Gledamo u ekrane i imamo osećaj da smo povezani sa svetom.
Hiljade prijatelja.
Hiljade pratilaca.
Hiljade komentara.
Hiljade razgovora.
A ipak.
Čujemo signal kroz šum, ali tamo nema nikoga.
Samo zajedno sedimo svako u svojoj samoći.
Internet je možda najveća mašina za proizvodnju iluzije društva koju je čovek ikada napravio.
Ali internet nije uzrok problema.
Internet je samo pojačalo.
Problem je mnogo stariji.
Mnogo stariji od računara.
Mnogo stariji od štamparske mašine.
Mnogo stariji od pisma.
Mnogo stariji od civilizacije.
Mnogo stariji od čoveka koji je prvi put nacrtao bizona na zidu pećine i bio ubeđen da zna šta gleda.
„What is real?“
Pitanje iz filma je postalo kliše, ali problem nije nestao samo zato što smo ga previše puta čuli.
Šta je stvarno?
Foton udari mrežnjaču.
Talas zvučnog pritiska pogodi bubnu opnu.
Molekul aktivira receptor u nosu.
Hemijska supstanca dodirne receptor na jeziku.
Pritisak aktivira nervne završetke u koži.
Posle toga nema sveta.
Posle toga postoji samo nervni sistem.
Električni impulsi.
Hemijske reakcije.
Serotonin.
Dopamin.
Oksitocin.
GABA.
Hormoni.
Protok krvi.
Kaskade neurotransmitera.
I negde usred tog elektrohemijskog nevremena nastaje ono što nazivamo stvarnošću.
Čovek ne živi u stvarnosti.
Čovek živi u interpretaciji stvarnosti.
Realnost koju doživljavaš ne postoji kao iskustvo izvan mozga.
Postoji samo ono što je mozak uspeo da sastavi od signala koje je primio.
Koliko mozgova, toliko realnosti.
Čak i kada nekoga dodirneš, nisi ga zaista dodirnuo.
Na nivou fizike nema dodira.
Elektronski omotači atoma odbijaju jedni druge.
Tvoje telo nikada nije ostvarilo direktan kontakt sa njegovim.
Mozak je samo proizveo osećaj dodira.
Isto važi za sve ostalo.
Svetlost nije slika.
Zvuk nije muzika.
Miris nije uspomena.
Ukus nije zadovoljstvo.
Toplota nije uteha.
To su samo signali.
Sve ostalo je obrada.
Najveća pojedinačna prepreka objektivnom upoznavanju stvarnosti ne nalazi se u svetu oko nas.
Nalazi se između sveta i našeg iskustva sveta.
U samom medijumu prenosa.
U provodniku.
U biološkom sistemu koji prima signal.
Jer svaki signal prolazi kroz filter.
Svetlost prolazi kroz oko.
Zvuk prolazi kroz uho.
Dodir prolazi kroz kožu.
Miris prolazi kroz nos.
Ukus prolazi kroz jezik.
Toplota prolazi kroz nervni sistem.
A onda svi oni prolaze kroz mozak.
Tek tada nastaje iskustvo.
Radost je hemijska reakcija.
Oduševljenje je hemijska reakcija.
Razočaranje je hemijska reakcija.
Bes je hemijska reakcija.
Ljubav je hemijska reakcija.
Mržnja je hemijska reakcija.
Ljubomora je hemijska reakcija.
Strah je hemijska reakcija.
Nada je hemijska reakcija.
Ponos je hemijska reakcija.
Poniženje je hemijska reakcija.
Na kraju krajeva i osećaj da si „ti“ takođe je hemijska reakcija.
Problem pritom nije samo što su čula ograničena.
Problem je što je i memorija ograničena.
Kratka je memorija zvuka.
Kratka je memorija slike.
Kratka je memorija dodira.
Kratka je memorija mirisa.
Kratka je memorija ukusa.
Kratka je memorija emocija.
Kratka je čak i memorija sopstvenog identiteta.
Mozak ne skladišti stvarnost.
Mozak skladišti model stvarnosti.
Već nekoliko trenutaka nakon događaja počinje kompresija podataka.
Detalji se odbacuju.
Rupe se popunjavaju.
Pretpostavke zamenjuju činjenice.
Sećanja se prepravljaju svaki put kada ih otvorimo.
Da nije tako, pregorela bi nam ЛИЦНА posle prvog odlaska do prodavnice.
Zato ljudi iskreno veruju da su nešto videli svojim očima, a snimak pokaže da se nije dogodilo.
Zato se posle deset godina više ne sećamo događaja nego priče koju smo o tom događaju pričali sami sebi.
Ne zato što lažemo.
Nego zato što mozak ne čuva događaj.
Čuva priču o događaju.
Najveća prepreka upoznavanju stvarnosti nije internet.
Najveća prepreka upoznavanju stvarnosti je uređaj kojim pokušavamo da je upoznamo.
A taj uređaj nosimo sa sobom od rođenja.
I nikada ne možemo da izađemo iz njega da proverimo rezultate merenja.
To je kao da pokušavaš da kalibrišeš instrument koristeći isti taj instrument.
Ali tu se priča ne završava.
Postoji još čudniji sloj sistema.
Misli.
Pomisli.
Ideje.
Ako ne možemo potpuno da verujemo ni onome što vidimo, ni onome što čujemo, ni onome čega se sećamo…
Zašto smo toliko sigurni u ono što mislimo?
Sedneš u tišinu.
Isključiš televizor.
Skloniš telefon.
Ućutiš dovoljno dugo.
I počneš da primećuješ nešto veoma neprijatno.
Misli dolaze same.
Niko ih nije pozvao.
Niko ih nije planirao.
Niko nije podneo zahtev.
Niko nije potpisao prijem.
Samo se pojavljuju.
Jedna za drugom.
Iz mraka.
Savremeni čovek kaže:
„To je moja misao.“
Ali odakle mu ta sigurnost?
Kako zna?
Zašto veruje da je svaki signal koji se pojavi u njegovoj glavi automatski njegov?
Pustinjski oci su provodili godine sami po pećinama, daleko od ljudi, daleko od gradova, daleko od buke.
I otkrili su nešto što je mnogo strašnije od samoće.
Otkrili su da čovek nikada nije sam.
Neprestano mu nešto govori.
Neprestano mu nešto šapuće.
Neprestano mu nešto predlaže.
Neprestano mu nešto objašnjava.
Neprestano mu nešto obećava.
Neprestano mu nešto preti.
Neprestano mu nešto prodaje.
Čovek možda nije proizvođač misli.
Možda je mnogo bliže istini reći da je prijemnik misli.
Radiostanica od mesa, krvi i neurona.
Biološki uređaj koji neprekidno prima signale.
Neke iz sopstvenih sećanja.
Neke iz okruženja.
Neke iz kulture.
Neke iz porodice.
Neke iz nagona.
Neke iz strahova.
Neke iz želja.
A za neke nije sasvim jasno odakle dolaze.
Neki signali vode ka stvaranju.
Neki ka ljubavi.
Neki ka istini.
Neki ka lepoti.
Neki ka redu.
A neki kao da nose sopstvenu entropiju.
Kao da im je jedina svrha da povećaju šum.
Da razore poredak.
Da pokvare odnose.
Da unište smisao.
Da pretvore signal u buku.
I možda je upravo to najveći horor.
Ne to što postoji propaganda.
Ne to što postoji manipulacija.
Ne to što postoji Matrix.
Nego mogućnost da najveći deo života provedeš razgovarajući sa glasovima u sopstvenoj glavi, a da nikada ne proveriš ko zapravo govori.
A možda postoji još jedno čulo o kome retko razmišljamo.
Čulo za vreme.
Jer kako zapravo znaš da vreme prolazi?
Ne vidiš vreme.
Ne čuješ vreme.
Ne dodiruješ vreme.
Ne mirišeš vreme.
Ne možeš da ga staviš pod mikroskop.
Posmatraš promene.
A onda mozak od tih promena sklapa osećaj protoka.
Kao što od fotona pravi sliku.
Kao što od vibracija pravi zvuk.
Kao što od hemijskih reakcija pravi emocije.
Možda od promena pravi vreme.
Možda je i osećaj prolaska vremena samo još jedan model.
Još jedan interfejs.
Još jedan način da se ogromna i verovatno nesaglediva realnost prevede u format koji naš hardver može da koristi.
Ako postoji mi iz budućnosti, onda logično postoji i mi iz prošlosti.
Samo što su oni već proživeli ono što mi sada tek vrtimo po glavi.
Mi njima delujemo kao duhovi iz onoga što tek dolazi.
Oni nama kao senke iz onoga što je već bilo.
Fora je što niko od nas ne zna gde je zapravo „sad“.
Možda je sada samo koordinata koju mozak neprestano izračunava.
Možda je sada samo korisnički interfejs.
Mali prozorčić kroz koji gledamo nešto mnogo veće.
Mi stalno postavljamo pitanje:
Gde je?
Kada je?
Kao da sve što postoji mora imati adresu.
Mora imati koordinatu.
Mora imati GPS lokaciju.
Mora imati datum.
Mora imati sat.
A možda je to samo ograničenje prijemnika.
Potreba mozga da sve pretvori u mapu koju može da razume.
Internet je samo produžetak tog procesa.
Ogromna mreža nervnih sistema povezanih kablovima i radio-talasima.
Milijarde mozgova koji međusobno razmenjuju signale.
Milijarde percepcija.
Milijarde interpretacija.
Milijarde unutrašnjih monologa.
Internet je prepun monotonih informacija o monotonim ljudima koji rade monotone stvari i time čine monotoniju drugim monotonim ljudima, monotonim monotonijama o monotonim ljudima koji rade monotone stvari u kojoj je svaki dan toliko monoton jedan drugome da je mozak postao monotonija od toga.
Hiljade profila.
Hiljade selfija.
Hiljade mišljenja.
Hiljade identiteta.
Hiljade pažljivo proizvedenih verzija stvarnosti.
Svi nešto emituju.
Svi nešto predstavljaju.
Svi nešto prodaju.
Svi imaju priču.
Svi imaju mišljenje.
Svi imaju istinu.
Ali retko ko postavlja pitanje odakle dolazi signal.
A još ređe pitanje šta mu se dogodilo usput.
Koliko je puta prošao kroz filtere.
Kroz strah.
Kroz želju.
Kroz sujetu.
Kroz ideologiju.
Kroz traumu.
Kroz uspomene.
Kroz dopamin.
Kroz usamljenost.
Možda najveći deo života provodimo pokušavajući da pronađemo nekoliko bajtova istine u okeanu buke.
Možda je to jedini pravi posao čoveka.
Da nauči da razlikuje signal od šuma.
Napolju.
I unutra.
Jer najglasniji šum često ne dolazi sa televizije.
Ne dolazi sa interneta.
Ne dolazi iz politike.
Ne dolazi iz medija.
Dolazi iz nas samih.
A onda, ponekad, veoma retko, kroz svu tu buku, kroz sve te slojeve hemije, biologije, sećanja, želja, strahova, vremena i pomisli…
Prođe nešto stvarno.
Kratko.
Jedva primetno.
Kao slaba radio-stanica usred oluje.
Signal kroz šum.