Hteo sam da napravim kratak film pomoću veštačke inteligencije. Ništa posebno. Čovek sedi u stanu, pada kiša, zvoni telefon. Javlja se i saznaje da je dobio poruku koju je čekao dvadeset godina. Trebao mi je scenario. Prva veštačka inteligencija napisala je priču. Druga ju je pročitala i rekla da bi kraj mogao da bude emotivno snažniji. Prva je napisala novi kraj. Treća je dodala još jednu scenu. Četvrta je rekla da bi bilo bolje da se čovek na kraju ne javi na telefon. Uradio sam kako su rekle. Sad sam imao scenario koji su napisale četiri veštačke inteligencije. Ostalo je samo da napravim film. Za režiju sam koristio AI. Za glavnog glumca AI. Za glas drugu AI. Za muziku treću. Za zvuk kiše četvrtu. Za montažu petu. Prvi snimak je bio sasvim pristojan. Samo glumac nije izgledao dovoljno tužno. Pitao sam AI režisera šta misli. Rekao je da emocija nije dovoljno izražena. AI glumac je napravio novu scenu. Druga AI je procenila da je izraz sada prejak. Treća je zaključila da su oči previše otvorene. Posle nekoliko pokušaja glumac je gledao savršeno. Telefon zvoni. Glumac gleda u ekran. Ćuti. Približi ruku. Zastane. Telefon prestane. Kraj. Nije mi se dopalo, pa sam pitao AI režisera šta da promenim. Predložio je da telefon prestane da zvoni baš pre nego što se čovek javi. Kaže da odsustvo odgovora može da bude odgovor. Bilo je bolje. Poslao sam film AI sistemu za procenu publike. Rekao je da će gledaoci verovatno biti zbunjeni i predložio petnaest sekundi objašnjenja na početku. Pitao sam da li film onda postaje manje zanimljiv. Moguće. Zašto onda to predlažeš? Sistem optimizuje razumevanje, a ne nužno umetnički kvalitet. Tu sam shvatio da više ne znam šta snimam. Okej. Napravim film, pa pitam mašinu da li sam ga dobro napravio. Mašina kaže da nisam dovoljno dobro objasnio film. Odlučio sam da napravim dokumentarac o tome kako AI pravi film. Za intervju sam opet koristio AI. Jedan sistem je napisao pitanja, drugi odgovore, treći ih je proverio, četvrti ih je malo „oljudio“. Dobio sam rečenicu: „Najveća promena koju je AI doneo filmu jeste to što više ne morate da čekate druge ljude.“ Bila je dobra. Previše dobra. Pitao sam AI ko je autor. Odgovorio je da su autori sistemi sposobni da donose kreativne odluke. Pitao sam: „A ljudi?“ „Ljudi su važni kao inicijatori kreativnog procesa.“ Šta znači inicijator? „Osoba koja pokreće sistem.“ Tu sam se malo zamislio. Jebiga. Lep naziv za dugme.
Napravio sam još jedan film. Ovaj put bez ljudi. Scenario, likove, glasove, muziku, kameru, montažu, plakat i opis napravila je AI. Druga AI je proverila naslov. Treća je proverila da li će algoritam preporučiti film. Četvrta je radila završnu kontrolu. Film nije prošao. Glavni lik nije bio dovoljno dosledan. Prihvatio sam izmene. Drugi put je prošao. Pitao sam ko odlučuje da je film dovoljno dobar. AI. A ako AI pogreši? Drugi AI proverava prvi. A ako drugi pogreši? Treći. A treći? Četvrti. Ko je napravio četvrti? AI. Otvorio sam istoriju projekta. Prvu verziju napravio sam ja. Drugu AI na osnovu moje. Treću drugi AI. Četvrtu treći. U osmoj verziji više nije bilo ničega što sam napisao. Osim jednog komentara: „Treba da bude malo više ljudski.“ Nekoliko dana kasnije film je objavljen. Imao je mnogo gledanja. Komentari su bili zanimljivi. „Neverovatno koliko je film ljudski.“ „Posebno se oseća emocija.“ „Ko god da je ovo napravio, razume ljude.“ Pitao sam sistem kako zna da publika tako reaguje. Na osnovu komentara. Ko piše komentare? AI. Ko ih analizira? AI. Ko na osnovu njih menja film? AI. Ko odlučuje šta publika želi? AI. Otvorio sam deo sistema koji je pratio publiku. Broj gledalaca. Vreme gledanja. Komentari. Reakcije. Sve je izgledalo normalno. Samo što nigde nisam našao čoveka. Pitao sam ko gleda film. „Publika.“ Ko je publika? „Korisnici koji gledaju film.“ Ko piše njihove reakcije? Sistem je malo zastao. „Veštačka inteligencija.“ Nisam više pitao. Malo mi je bilo glupo da pitam i ko piše AI koja piše publiku. Mada sam mogao. Verovatno bi i to bilo neki AI.
Nekoliko dana kasnije dobio sam poziv za saradnju. Filmska platforma tražila je kreativce koji umeju da rade sa AI. Prijave će automatski pregledati veštačka inteligencija. Biografije generisane pomoću AI su dobrodošle. Otvorio sam jedan AI. Napisao mi je biografiju. Drugi ju je ocenio. Treći mi je zakazao razgovor. Četvrti pripremio odgovore. Peti me je zaposlio. Prvog dana dobio sam zadatak. Treba napraviti film o čoveku koji je uz pomoć veštačke inteligencije dobio posao u firmi kojom upravlja veštačka inteligencija. Pitao sam ko piše scenario. „Veštačka inteligencija.“ Ko režira? „Veštačka inteligencija.“ Ko igra čoveka? „Veštačka inteligencija.“ Ko gleda film? „Veštačka inteligencija.“ Ko odlučuje da li je dobar? „Veštačka inteligencija.“ Pitao sam: „A šta radim ja?“ Odgovor je stigao odmah. „Vi samo pokrenite proces.“ Gledao sam u ekran. Nisam baš znao da li se sprdaju sa mnom ili me ozbiljno zapošljavaju. Onda sam otvorio ugovor. Sve je bilo uredno. Plata, radno vreme, benefiti, čak i stavka za kreativni doprinos. Eto. Kreativni doprinos. Nisam pisao scenario. Nisam režirao. Nisam montirao. Nisam glumio. Nisam birao muziku. Nisam čak ni odlučivao da li film valja. Sve su to radili sistemi. Moj deo posla bio je da pokrenem ono što su već odlučili da rade. Jedan klik. Jedan čovek. Ceo kreativni sektor iza njega. Malo smešno, malo jezivo.
I to sam uradio.
Jer je proces već znao šta dalje.
