Postoje infrastrukturni projekti.
Postoje politički projekti.
A postoji i beogradski metro.
To više nije građevinski projekat.
To je istorijska epoha.
Fenomen koji traje toliko dugo da više nije jasno da li ga grade građevinci, geolozi ili istoričari.
Otvorim stare „Večernje novosti“ iz 1970. godine.
Na naslovnoj strani piše:
**“Beograd dobija stanicu i metro.“**
Pored toga Tito otvara Gazelu.
Branko Pešić gradi pola grada.
Na vlasti Savez komunista.
Kardelj piše ustavne amandmane.
Ranković je već politički sklonjen.
Sve izgleda kao da je metro sledeća logična stvar.
Još malo.
Još samo što nije.
Onda ode Tito.
Ode Kardelj.
Ode Jugoslavija.
Ode dinar.
Odoše republike.
Dođoše sankcije.
Bombardovanje.
DOS.
Koštunica.
Tadić.
Đilas.
Vučić.
Promenili smo nekoliko predsednika.
Nekoliko ustava.
Nekoliko himni.
Nekoliko pasoša.
Nekoliko valuta.
Metro nije promenio ni glagolsko vreme.
On je i dalje u futuru.
Dobiće.
Počeće.
Kreće.
Samo što nije.
Svaka vlast ga je nasledila.
Nijedna ga nije upoznala.
Mislim da metro više nije infrastrukturni projekat.
Metro je državni običaj.
Kao slava.
Pred svake izbore izvadi se iz kredenca, obriše prašina, pokaže narodu, obeća se budućnost i vrati nazad do naredne kampanje.
Godine 2011. Đilas najavljuje da će prva linija biti otvorena 2017.
Godina je 2026.
Ponovo slušamo da samo što nije.
Beograđani već 56 godina žive dve stanice od metroa.
Neki su rođeni između dve konferencije za štampu.
Neki završili školu.
Neki fakultet.
Neki otišli u penziju.
Neki umrli.
Ali projekat je i dalje u fazi optimizma.
Najlepše je što se razlozi menjaju.
Sedamdesetih nije bilo tehnologije.
Posle nije bilo para.
Posle nije bilo projekta.
Posle nije bilo studije.
Posle nije bilo političke volje.
Posle nije bilo geologije.
Posle trase.
Posle imovinsko-pravnih odnosa.
A danas…
Danas su problem gusari.
Ne, nije satira.
Na televiziji ozbiljno slušamo bojazan da bi gusari mogli da presretnu brod koji prevozi TBM mašine, čuvene „krtice“ za kopanje beogradskog metroa.
Sedim i razmišljam.
Negde u Indijskom okeanu gusarski brod.
Kapetan gleda kroz dvogled.
„Momci, ostavite kontejnere. Uzimamo krticu.“
Ako ovo nije skeč, onda stvarno ne znam šta jeste.
Piraterija je, dakle, postala jedan od mogućih faktora razvoja beogradskog metroa.
Čovek misli da prati konferenciju za štampu.
U stvari gleda nastavak „Pirata sa Kariba“.
Onda krenu rokovi.
Prva linija do 2032.
Dobro.
Hajde da računamo.
TBM mašina, u idealnim uslovima, napreduje oko deset metara dnevno.
Prva linija ima oko dvadeset kilometara.
To je više hiljada dana bušenja.
Pod uslovom da nema podzemnih voda.
Da nema starih temelja.
Da nema arheologije.
Da nema instalacija.
Da nema izmene projekta.
Da nema novih tendera.
Da nema izbora.
Da nema Srbije.
Kad se sve sabere, više liči na maraton nego na rok iz konferencije za štampu.
Ako stvarno krenu da kopaju, iskreno im želim sreću.
Bukvalno.
Na ulazu u tunel može slobodno da stoji tabla:
**SREĆNO**
Kao u rudniku.
Neko će reći da sam pesimista.
Nisam.
Metro jeste moguć.
Ali ozbiljni podzemni sistemi ne prave se za tri godine.
Ne u gradu koji posle jače kiše još raspravlja zašto pojedine deonice autoputa liče na bazen.
Ne u zemlji u kojoj rekonstrukcija jedne nadstrešnice postane nacionalna trauma.
Ne u sistemu u kome se struka redovno konsultuje tek pošto nastane problem.
Najviše me fascinira što je Zoran Radmilović sve ovo objasnio još 1983.
Usred predstave.
Van svake urbanističke studije.
„A između da napravimo metro! Normalno.
A možemo o istom trošku u suprotnom pravcu da pustimo i kanalizaciju.
Prolaze govna pored nas. Normalno.
U mimohodu idu govna.
Samo ako prozori dobro dihtuju, nema problema.“
Tada je publika mislila da gleda apsurd.
Četrdeset godina kasnije više nisi siguran da li slušaš Radovana III ili konferenciju za novinare.
Naravno, Srbija je zemlja u kojoj svako ima svoje rešenje.
Jedan kaže pet linija.
Drugi deset.
Treći bi povezao Mladenovac i Novi Sad pod zemljom.
Četvrti bi napravio kosmodrom u Velikom Mokrom Lugu.
Od kosmodroma metro ide preko Tesla grada na Makišu, kroz Beograd na vodi, pa do fabrike čipova ispod Fruške gore.
Pre deset godina rekao bih da čovek preteruje.
Posle priče o gusarima više nisam siguran.
Možda je problem što metro pokušavamo da gradimo.
Možda ga treba samo najavljivati.
To očigledno najbolje funkcioniše.
U tome smo svetska sila.
Ako ovim tempom nastavimo, UNESCO bi mogao da zaštiti beogradski metro kao nematerijalno kulturno nasleđe.
Ne tunele.
Njih još nema.
Nego običaj.
Tradicionalno višedecenijsko usmeno najavljivanje infrastrukturnog objekta.
Prenosi se sa vlasti na vlast.
Sa ministra na ministra.
Sa konferencije na konferenciju.
Sa izbora na izbore.
I zato mislim da najveće pitanje više nije da li će Beograd dobiti metro.
Dobiće ga jednog dana.
Kao što će jednog dana možda biti gotov i svaki drugi veliki projekat koji trenutno postoji samo na konferencijama za štampu.
Pitanje je samo da li ćemo ga mi dočekati.
Ili će ga, kao naslov iz požutelih „Večernjih novosti“ iz 1970. godine, naslediti neka nova generacija.
Otvoriće arhivu.
Pročitaće naslov:
**“Beograd dobija metro.“**
Pogledaće datum.
Nasmejaće se.
I reći:
„Sad je stvarno blizu.“