Ne znam ko je prvi upotrebio taj izraz.
Verovatno niko. Možda je to bio Doktor. . .
Verovatno je izmišljen da bih sebi objasnio nešto što
godinama nisam umeo da definišem.
Simptomi su jednostavni.
Kupiš novi DAC.
Prvih nekoliko dana oduševljenje.
Detalji.
Prostor.
Separacija.
Dinamika.
Čuješ zvukove za koje se kuneš da ranije nisu postojali na snimku.
Onda prođe nedelja.
Pa dve.
I nekako prestaneš da slušaš muziku.
Ne zato što DAC ne valja.
Naprotiv.
Sve radi savršeno.
Samo više nemaš želju da pustiš još jedan album.
Umesto toga čitaš forume.
Gledaš merenja.
Tražiš sledeći DAC.
Sledeći filter.
Sledeći klok.
Sledeći firmware.
To stanje počeo sam da zovem digititis.
Nije tehnički termin. Ne postoji u datasheet-ovima. Ne meri se osciloskopom. Ne postoji ni u jednom udžbeniku digitalne obrade signala.
Ali ga prepoznaš čim ga dobiješ.
. . .
I onda kreće detektivska priča.
Ne audio priča.
Detektivska.
Ako kreneš da pratiš tragove unazad, naiđeš na čudne ljude.
Ljude koji se međusobno uglavnom nikad nisu upoznali.
Žive u različitim državama.
Koriste različite tehnologije.
Često se međusobno ne slažu.
A opet kao da svi pokušavaju da reše isti problem.
Prvi trag vodi u Japan.
1996. godina.
Rjohei Kusunoki objavljuje tekst koji praktično postaje manifest modernog NOS pokreta.
Njegova teza nije bila da je digitalni audio loš.
Bila je mnogo opasnija.
Šta ako deo problema nastaje dok pokušavamo da popravimo digitalni audio?
U to vreme to zvuči skoro bogohulno.
Industrija ide ka sve više obrade.
Sve više filtera.
Sve više oversamplinga.
Sve više matematike između diska i zvučnika.
A Kusunoki predlaže da se pola toga izbaci.
Ne zato što je dokazao da je u pravu.
Nego zato što ga je nešto u zvuku nerviralo.
Nije imao ime za bolest.
Ali je prepoznao simptome.
Danas se ljudi raspravljaju da li je bio u pravu.
Meni je zanimljivije što je postavio pravo pitanje.
. . .
Sledeći trag vodi do Doede Doume.
Holanđanin po poreklu, Nemac po adresi, inženjer po profesiji.
Njegov DDDAC nema mnogo veze sa Kusunokijem.
Nije isti DAC.
Nije ista arhitektura.
Nije ista filozofija.
Ali opet pokušava da reši isti problem.
Njegov odgovor je:
više paralelnih DAC čipova.
što manje filtera.
što manje digitalne obrade.
što jednostavniji signalni put.
Ne koristi iste lekove.
Leči istu bolest.
. . .
Onda dolazi Češka.
Pavouk.
Njegov odgovor je gotovo brutalno jednostavan.
USB.
I2S.
Par logičkih kola.
AD1865.
Izlaz.
Kraj.
Nema DSP.
Nema FPGA.
Nema filozofije.
Gotovo da izgleda uvredljivo jednostavno.
Kao da je neko rešio da napravi DAC po principu „šta je najmanje što može da radi“.
I iz nekog razloga svira.
Kada prvi put pogledaš šemu, imaš osećaj da nešto nedostaje. Toliko smo navikli da DAC liči na matičnu ploču manjeg računara da jednostavnost počinje da izgleda sumnjivo.
. . .
Onda naletiš na Orronoca.
Čoveka za kog imaš osećaj da bi mogao da sedi sa tobom za stolom i tri sata priča o napajanju pre nego što uopšte pomene DAC čip.
Kod njega opet vidiš isti obrazac.
Nije fokus na funkcijama.
Nije fokus na specifikacijama.
Nije fokus na marketingu.
Fokus je na tome da muzika ostane muzika.
Kod njega vrlo brzo shvatiš da DAC nije centralna tema. Napajanje je centralna tema. Posle nekog vremena počneš da sumnjaš da bi čovek mogao da napravi pojačalo od dve cigle i trafoa ako bi mu napajanje bilo dovoljno dobro.
. . .
Onda Miro.
Pa BIG DIY.
Pa DIYAudio.rs
Pa gomila ljudi koji nikada nisu pročitali iste knjige, nikada nisu radili u istim firmama i nikada nisu koristili iste komponente, a opet nekako završavaju na sličnim idejama.
Počinje da liči na epidemiologiju.
Ne znaš uzrok.
Ali simptomi se ponavljaju.
. . .
Najzanimljivije je što priča tu ne staje.
Jer onda naletiš na Rocknu.
I cela teorija se raspadne.
Rockna nije minimalizam.
Rockna nije NOS sekta.
Rockna nije tri čipa i dve diode.
Rockna je praktično digitalni CERN.
FPGA.
Sopstvena arhitektura.
Godine razvoja.
Ozbiljan inženjering.
Ozbiljan novac.
To mi je bio zanimljiv šok.
Jer Rockna ruši najjednostavniju teoriju.
Da je digititis posledica previše digitalije.
Ako je to tačno, zašto onda jedan od najkompleksnijih DAC-ova koje sam slušao takođe pokušava da ga izleči?
I opet, kada slušaš šta pričaju ljudi koji ga projektuju, shvatiš da pokušavaju da reše potpuno isti problem.
Ne žele više digitalnosti.
Žele manje osećaja digitalnosti.
Ne leče istom terapijom.
Leče istu bolest.
Tu sam prvi put shvatio da rasprava nikada nije bila R2R protiv Delta Sigme.
To je samo površina.
Ispod toga se nalazi nešto drugo.
. . .
Kad pogledaš sa strane, situacija je skoro komična.
Jedan Japanac 1996. kaže:
„Mislim da digitalni filter možda pravi problem.“
Holanđanin kaže:
„Ja ću da naguram osam DAC čipova paralelno.“
Češki inženjer kaže:
„Ja ću da izbacim pola elektronike.“
Poljak kaže:
„Ja ću da stavim lampe.“
Rumun kaže:
„Ja ću da napravim FPGA od kog može da se vodi manji rat.“
Miro kaže:
„Daj da probamo AD1862.“
Ja kažem:
„Daj da izmerim još jedan snubber.“
A svi pričaju o istoj stvari.
. . .
Postoje dve škole.
Prva veruje da digititis nastaje zato što smo dodali previše slojeva između snimka i slušalica.
Njihovo rešenje je uklanjanje.
Manje filtera.
Manje obrade.
Manje svega.
Kusunoki.
Pavouk.
Doede.
Dobar deo DIY scene.
Druga škola veruje da problem nije u složenosti već u kvalitetu implementacije.
Njihovo rešenje je još bolji digitalni sistem.
Još precizniji klok.
Još bolji algoritam.
Još bolja FPGA arhitektura.
Rockna.
MSB.
dCS.
I jedni i drugi pokušavaju isto.
Samo različitim metodama.
. . .
A onda jednog dana sediš za stolom.
Pored tebe torusni transformator.
Snubber koji si merio duže nego što normalan čovek bira automobil.
Pavouk pločica.
AD1865.
Amanero.
I shvatiš nešto pomalo neprijatno.
Možda najveći problem digitalnog zvuka nikada nije bio ni jitter.
Ni THD.
Ni sampling rate.
Ni rezolucija.
Možda smo se previše zagledali u instrumente, a premalo u posledice.
Možda je najveći problem što smo od slušanja muzike napravili održavanje infrastrukture.
Bekapi CD-ova.
Firmware.
Filter modovi.
Upsampling.
Kablovi.
Optimizacije.
Podešavanja.
Sistemi za reprodukciju postali su toliko komplikovani da ponekad zaboravimo zbog čega smo ih uopšte napravili.
Kao Linux server koji je postao važniji od servisa koji treba da hostuje.
Kao mreža koja postoji da bi održavala samu sebe.
Kao softver koji troši više resursa na telemetriju nego na posao zbog kog je instaliran.
Audio nije ništa drugačiji.
. . .
Možda digititis nije bolest DAC-a.
Možda je bolest audiofila.
Možda je to trenutak kada čovek počne više da sluša svoj sistem nego svoju muziku.
I možda zato potpuno različiti ljudi, od Japana do Nemačke, od Češke do Rumunije i Srbije, već
trideset godina pokušavaju da pronađu isti lek. . .
Ne da bi dobili još jedan decibel dinamike.
Ne da bi spustili distorziju za još jednu decimalu.
Ne da bi podigli sampling rate na još jedan marketinški impresivan broj.
Nego da bi ponovo poželeli da puste još jedan album.
A kada se to desi, više nikoga nije briga kako se zove DAC čip unutra.