Urušavanje jednog društva retko počinje tenkovima.
Retko počinje ratom.
Retko počinje čak i ekonomskom krizom.
Mnogo češće počinje nečim što deluje potpuno bezazleno.
Počinje promenom kriterijuma.
Počinje trenutkom kada društvo prestane da razlikuje vredno od bezvrednog.
Ozbiljno od neozbiljnog.
Lepo od ružnog.
Istinu od predstave.
To se ne događa preko noći.
Niko se ne probudi jednog jutra i odluči da živi u društvu kiča, kriminala i mediokriteta.
To ide polako.
Godinama.
Decenijama.
A taj proces gotovo uvek počinje u kulturi.
Ne u ekonomiji.
Ne u politici.
Ne u vojsci.
U kulturi.
Jer kultura nije samo pozorište, književnost i umetnost.
Kultura je odgovor na pitanje šta jedno društvo smatra vrednim poštovanja.
Kome se divi.
Koga imitira.
Koga nagrađuje.
Koga sluša.
Koga stavlja pred svoju decu kao primer.
Tu počinje sve.
Prvo se obesmisli kultura.
Ne zabranjuje se.
To bi bilo previše očigledno.
Mnogo je efikasnije učiniti je nevažnom.
Ozbiljan umetnik postaje dosadan.
Pisac postaje nebitan.
Naučnik postaje čudak.
Profesor postaje gubitnik.
Čovek koji nešto zna postaje predmet podsmeha.
Istovremeno, na pijedestal se podižu ljudi koji tu nikada nisu pripadali.
Nije važno šta su stvorili.
Nije važno šta znaju.
Nije važno kakvi su kao ljudi.
Važno je da su poznati.
Da su glasni.
Da izazivaju pažnju.
Da pune naslovne strane.
Tako šund polako prestaje da bude šund.
Postaje norma.
A kada šund postane norma, sve ostalo počinje da se prilagođava toj novoj realnosti.
Mediji se prilagođavaju.
Politika se prilagođava.
Biznis se prilagođava.
Obrazovanje se prilagođava.
Na kraju se i čovek prilagođava.
Jer čovek je biće navike.
Može da se navikne na gotovo sve.
Na buku.
Na laž.
Na nepravdu.
Na korupciju.
Na kriminal.
Na poniženje.
Na kraju se navikne i na sopstveno propadanje.
A onda se kriterijumi polako spuštaju.
Malo po malo.
Svake godine po nekoliko centimetara.
Ono što je juče bilo nepristojno danas je duhovito.
Ono što je juče bilo skandalozno danas je zabavno.
Ono što je juče bilo sramotno danas je marketinška strategija.
Posle nekog vremena više niko ne zna gde je nekada bila granica.
Tada počinje druga faza.
Isti obrasci iz kulture počinju da se prelivaju na sve ostalo.
Ako se u kulturi nagrađuje buka, dobićemo političare koji viču.
Ako se nagrađuje prevara, dobićemo prevarante na odgovornim mestima.
Ako se nagrađuje bahatost, dobićemo bahate institucije.
Ako se nagrađuje odsustvo karaktera, dobićemo društvo bez karaktera.
Nije to nikakva misterija.
Ljudi jednostavno postaju ono što neprestano gledaju.
Zato nije nebitno kada kriminalci postanu medijske zvezde.
Nije nebitno kada nasilnici postanu idoli.
Nije nebitno kada se starlete predstavljaju kao vrhunac uspeha.
Nije nebitno kada se rijaliti program pretvori u obrazovni sistem za čitave generacije.
To nisu uzroci.
To su simptomi.
Kao temperatura kod bolesnika.
Temperatura nije bolest.
Ali pokazuje da se nešto ozbiljno događa ispod površine.
A ispod površine se za to vreme odvija nešto mnogo ozbiljnije.
Korupcija postaje normalna.
Institucije postaju privatni servis moćnih ljudi.
Zakoni postaju fleksibilni za one koji imaju dovoljno novca ili dovoljno uticaja.
Ogromni državni projekti počinju da se pojavljuju kao pečurke posle kiše.
Milijarde evra.
Specijalni zakoni.
Posebne procedure.
Posebna pravila.
Posebni ljudi.
Ista priča.
Uvek ista priča.
Gradnja pere novac.
Korupcija štiti i jedne i druge.
Mediji proizvode priču koja sve to pretvara u uspeh.
A građani gledaju render.
Iza rendera ostaju dugovi.
Iza reflektora ostaju ugovori.
Iza svečanih otvaranja ostaju isti ljudi.
Nije slučajno što svaka ozbiljna korupcija prvo pokušava da zauzme medije.
Jer kontrola novca nije dovoljna.
Potrebna je kontrola percepcije.
Potrebno je da ljudi prestanu da veruju svojim očima.
Da poveruju da je propadanje napredak.
Da je zaduživanje investicija.
Da je propaganda informisanje.
Da je šund kultura.
Da je poslušnost patriotizam.
Da je strah odgovornost.
Zato se kupuju televizije.
Zato se kupuju novine.
Zato se kupuju portali.
A ono što ne može da se kupi pokušava da se uguši.
Finansijski.
Pravno.
Politički.
Preko oglašivača.
Preko „prijateljskih“ biznismena.
Preko podobnih regulatora.
Jer nijedna ozbiljna pljačka ne može dugo da opstane bez ozbiljne kontrole informacija.
Ali čak ni tu ne dolazimo do korena problema.
To je samo sledeći sloj.
Pravi problem je dublji.
Mnogo dublji.
Jer nijedan sistem ne može da opstane decenijama samo zahvaljujući sili.
Za to je potrebna saradnja miliona ljudi.
Potrebno je ćutanje.
Potrebno je navikavanje.
Potrebni su svakodnevni mali kompromisi.
Potrebno je ono čuveno:
„Ma nema veze.“
„Ćuti, može i gore.“
„Gledaj svoja posla.“
Tako propadaju društva.
Ne eksplozijom.
Nego taloženjem.
Godinu po godinu.
Generaciju po generaciju.
I upravo zato mislim da ovo nije prvenstveno politički problem.
Nije čak ni kulturni.
To su samo simptomi.
Koren je mnogo dublje.
Duhovne prirode.
Jer svako društvo na kraju postaje nalik onome čemu se klanja.
Ako se klanja novcu, dobiće trgovce svega i svačega.
Ako se klanja moći, dobiće nasilnike.
Ako se klanja uživanju, dobiće zavisnike.
Ako se klanja laži, počeće da živi u laži.
To nije srpska osobina.
To je ljudska osobina.
I zato ovo nije priča o jednoj vlasti.
Nije ni priča o poslednjih trideset godina.
To je samo poslednje poglavlje mnogo starije priče.
Priče o tome šta se događa kada čovek polako izgubi sposobnost da razlikuje dobro od korisnog, lepo od popularnog, istinu od propagande.
Sve ostalo dolazi samo od sebe.
Mafija.
Korupcija.
Mediji.
Šund.
Političari.
To su grane.
Koren je mnogo dublje.
I upravo zato ga je mnogo teže iščupati.