Nekad imam utisak da živimo u nekoj čudnoj simultanoj stvarnosti.
Čovek izlazi iz Cineplexxa sa projekcije „Dana razotkrivanja“.
Još uvek nije siguran da li je film gotov.
Sa jedne strane vidi dim iznad tržnog centra „Enjub“.
U međuvremenu kreće istraga u komentarima.
Nema još zvaničnog uzroka.
Nema nalaza.
Nema izveštaja.
Ali već ima investitora, urbanističkog plana, građevinske dozvole i čoveka koji je sve organizovao.
Sa druge strane ulice majke dece sa smetnjama u razvoju pričaju o štrajku glađu.
Iznad parkinga u Bloku 45 lebdi ogroman leteći tanjir.
Vanzemaljci se iskrcavaju.
Novinarske ekipe trče prema tržnom centru.
Građani trče prema komentarima. Komentari trče prema Fejsbuku. Fejsbuk trči prema Iksu. Iks trči prema algoritmu. Algoritam trči prema angažmanu. . .
Jedino majke ostaju na istom mestu.
Vanzemaljci zbunjeno gledaju oko sebe.
„Šta se ovde dešava?“ pita jedan od njih.
„Ne znamo“, kaže Beograđanin.
„Požar?“
„Možda.“
„Štrajk glađu?“
„Možda.“
„Mi?“
„Možda.“
„Pa ko onda stoji iza svega?“
Beograđanin slegne ramenima.
„To pokušavamo da utvrdimo.“
Nekoliko minuta kasnije u komentarima se pojavljuje teorija da su požar organizovali vanzemaljci kako bi oslobodili atraktivnu lokaciju za međugalaktički stambeno-poslovni kompleks.
Dobija 2.300 lajkova za pola sata.
Majke nastavljaju da pričaju.
Vatra nastavlja da gori.
Vanzemaljci se međusobno pogledaju.
Zatim se ukrcaju nazad u letelicu i odlaze.
Na odlasku zaključuju da postoje civilizacije koje su tehnološki manje razvijene, ali komplikovanije.
Ima mesta u svemiru gde je stvarnost jednostavnija za razumevanje.