Trideset godina, braćo i sestre, mrmot vozi u provaliju.
I svaki put ista scena.
Sirene zavijaju, televizije gore od vanrednih programa, eksperti crtaju strelice po ekranima kao da komentarišu vremensku prognozu, a dim se diže iz olupine sa nekom poznatom domaćom tugom . . . onom tugom kad znaš da će sve ovo za tri dana postati obična pozadina života.
Metal škripi.
Narod gleda.
Konferencije za štampu niču kao pečurke posle bombardovanja.
Ozbiljna lica.
Kravate zategnute kao omče.
Neko objašnjava da provalija nije problem nego prilika.
Neko drugi kaže da situacija nikad nije bila stabilnija.
I narod, taj večiti statist u sopstvenom filmu katastrofe, sutradan opet sedne u isti raspali jugić.
Niko više ni ne pita:
“Gde idemo, majke ti?”
Jer svi znamo.
Idemo dole.
Samo što put traje već trideset godina i svaki put nam kažu da je ovo poslednji krug . . . da je sad stvarno dno . . . da dublje ne može.
Lažu, naravno.
Dno je ovde relativna kategorija.
Kao plata.
Kao istina.
Kao obećanje da će sledeće godine biti bolje.
I onda ide slika.
Mrmot za volanom nekog raspalog jugića ili lade.
Podočnjaci do branika.
Jedna ruka na volanu, druga drži plastičnu kafu od 120 dinara sa tri kesice šećera da sakrije ukus poraza. Pljuga dogoreva do filtera kao poslednji živac nacije.
Na radiju se smenjuju turbo-folk, reklama za PVC stolariju koja “ne propušta ni evro” i vanredno obraćanje naciji u kome se ponovo objašnjava kako smo pobedili iako gorimo.
Ispred . . . provalija.
Crna.
Duboka.
Administrativno uređena.
Pozadi narod vezan sigurnosnim pojasevima od kredita na trideset godina.
Jedan kaže:
“Ma može i gore.”
Drugi skroluje telefon dok mu se život raspada brže od amortizera.
Treći već pakuje kofere za Nemačku.
Četvrti deli motivacione citate po internetu kao čovek koji lepi flaster preko pucanja brane.
A mrmot samo klima glavom, stegne volan kao poslednju stvar koja mu je ostala od dostojanstva i kaže onu večitu rečenicu:
“Ma opušteno . . . zna mrmot put.”
I onda letimo.
Točak otpada i kotrlja se niz liticu kao u lošem crtanom filmu iz osamdesetih.
Sirene.
Dim.
Lom.
Vanredni program.
Analitičari.
Ponavljanje.
Mrmot i dalje drži volan potpuno ozbiljno, kao čovek koji pokušava da uhvati zeleno kod Slavije.
I onda . . .
BUĐENJE.
06:00.
Stari digitalni sat sa crvenim LED brojevima treperi kao da je i njemu neprijatno što opet mora ovo da radi.
Ista soba.
Ista vlaga na plafonu koja liči na mapu Kosova.
Isti miris kafe i poraza.
Isti glas sa radija koji objašnjava da je život lep ako ga posmatraš iz pravog ugla.
A taj ugao je izgleda direktno iz provalije.
Mrmot gleda u plafon nekoliko sekundi . . . onako kako gledaju ljudi koji su shvatili da ni restart sistema, ni formatiranje, ni novi operativni sistem više ne pomažu.
Uzima sat i overava ga o pod iz sve snage.
Komadići plastike lete po sobi kao predizborna obećanja.
Ali već u sledećem kadru opet sedi za volanom.
Ista kafa.
Ista pljuga.
Ista himna tranzicije u daljini koja sada zvuči kao da je snimana u limenom kupatilu.
Ispred ista provalija.
Negde sa strane klima uređaj kaplje po kiosku sa jogurtom od 89 dinara.
Neko raspravlja o kvadratima.
Neko o patriotizmu.
Neko o kriptovalutama.
Neko o tome da “ćuti, makar nije rat”.
Civilizacija nastavlja dalje.
Samo što više ne ide napred.
Samo kruži.
Kao mrmot.
Kao mi.
Kao zemlja koja je naučila da padanje u ambis zove strateškim pravcem razvoja.
I znaš šta je najgore?
Što ćemo sutra opet svi u kola.
I opet će neko pozadi reći:
“Ma može i gore.”
A mrmot će upaliti motor.
Jer, realno . . .
jedini ovde još dolazi na posao svaki dan.