Čovek krene da napiše komentar na internetu . . . običan komentar, ništa specijalno. Ono kao:
„Brate, nemoj da parkiraš na trotoar jer tuda prolaze ljudi.“
I posle pola sata završi u Starom zavetu, metafizici, psihijatriji mase, teoriji kolektivnog ludila, sudbini civilizacije, problemu zla i pitanju da li bi Gospod trebalo povremeno da opali jednu vaspitnu munju po regionu . . . čisto da se narod malo resetuje.
To samo ovde ima. . .
Samo na Balkanu može rasprava o kontejneru da završi u Apokalipsi.
Jer kod nas ništa nije malo.
Ovde i kad komšija istrese tepih kroz prozor . . . to nije tepih.
To je simbol propasti društva.
To je dokaz da je narod otišao u tri lepe.
To je posledica komunizma.
Ili kapitalizma.
Ili masona.
Ili NATO bombardovanja.
Ili svega zajedno u jednom kazanu koji krčka već 40 godina
kao pasulj u vojnom kazanu kod Leskovca.
A sve je, realno, krenulo od najstarije ljudske želje:
„Bože . . . samo ti NJIH opamprči.“
Nikad:
„Bože, ajde prvo vidi šta je sa mnom.“
Ma JOK. . .
To je isuviše komplikovano.
Lakše je čoveku da zamisli Boga kao jačeg kuma iz kraja.
Onog što dođe crnim džipom, izađe lagano, namesti sako i kaže:
„Dobro . . . ko ovde pravi problem?“
I onda svi pokažu na nekog drugog.
Adam:
„Žena je kriva.“
Eva:
„Zmija je kriva.“
Mi danas:
„Onih 40% je krivo.“
I tako hiljadama godina traje outsourcing odgovornosti.
Civilizacija kao tiket tehničke podrške koji se samo eskalira.
Level 1:
komšija.
Level 2:
opština.
Level 3:
država.
Level 4:
duboka država.
Level 5:
strani faktor.
Level 6:
Vatikan, masoni, reptili, Soroš, HAARP, Tramp, Elon Mask, Bilderberg i čovek što prodaje pečeni kukuruz kod autobuske.
Level 7:
Bog lično.
I svaki put ista prijava:
„Poštovani,
molim hitnu intervenciju nad sektorom budalaštine.
Predmet urgentan.
Prilozi: TikTok bez slušalica, parkiranje ukrivo, bahatost,
komšija što buši zid u nedelju ujutru i tetkica iz osnovne škole koja je još 1994. rekla da od mene nema ništa.
Srdačan pozdrav.“
I tu počinje prava balkanska teodiceja.
Ne tražimo od Boga da nas lično promeni. . .
Nego da ukloni ljude koji nas nerviraju.
Kao kosmički komunalac.
„Bože . . . samo ti njih . . . znaš ti dobro koje.“
One što glasaju pogrešno.
One što ne glasaju uopšte.
One što ne idu na proteste.
One što voze 50 na sat u levoj traci.
One što puštaju glasovne poruke od četiri minuta.
One što kažu „ćao svima“ u liftu previše veselo.
One što parkiraju na dva mesta.
One što ne vraćaju kolica u Lidlu.
One što urlaju na telefon u autobusu kao da pregovaraju oko primirja na Bliskom istoku.
One što slikaju stopala na moru.
One što ti kažu:
„Brate, moraš pozitivnije.“
Dok ti frižider crkava, bojler šišti i tri računa čekaju na stolu kao izvršitelji iz paralelne dimenzije.
I onda čovek polako počinje da veruje da njegova nervoza nije nervoza.
Nego moralni stav. . .
I tu nastaje problem.
Jer sva velika kolektivna ludila počinju identično.
Nikad niko ne kaže:
„Mi smo zli.“
Neee.
Uvek:
„Radimo pročišćenje sistema.“
„Uklanjamo kvar.“
„Čistimo društveni malware.“
I čovek se onda oseća plemenito dok mrzi.
Što je najopasnija vrsta mržnje.
Jer nije ona filmska.
Nema crni plašt.
Nema orgulje.
Nema smejanje iz vulkana.
Ne.
To je običan čovek. . .
Umoran.
Oznojan.
Stoji u redu u pošti.
Klima ne radi.
Baba ispred šaltera rešava ostavinsku raspravu još od vremena kralja Aleksandra.
Negde iza njega lik pušta TikTok bez slušalica.
Dete liže gelender.
Šalteruša jede plazmu i gleda kroz tebe kao da si duh iz kolektivne traume.
I ti u jednom trenutku pomisliš:
„Bože . . .“
I prekineš rečenicu.
Jer vidiš koliko je tanka linija između obične frustracije i želje da kosmos potvrdi tvoju iznerviranost.
A čovek strašno voli da ga kosmos potvrdi.
Ne traži istinu.
Traži potvrdu.
Ne traži pravdu.
Traži Boga koji navija za njega.
Kao jačeg kuma iz kraja . . . samo sa munjama.
I zato je ljudima uvek bila fascinantna ideja sile.
Munje.
Potopi.
Armagedon.
Sedam pečata.
Nebeska artiljerija.
Čovek odmah zamišlja Boga kao administratora univerzuma koji samo čeka pravi trenutak da ukuca cosmic sudo rm -rf nad civilizacijom. . .
Kao:
„Dobro . . . dosta je bilo.
Resetujte sektor Balkan.
Kvadrant Srbija.
Podzona Beograd.
Kritična tačka: Dedinje.“
I iskreno . . . potpuno je ljudski što to zamišljamo.
Jer kad gledaš vesti, komentare, rijaliti, sednice skupštine i ljude što se svađaju oko parking mesta kao da dele Galiciju 1914 . . . počneš da razumeš zašto je čovek kroz istoriju maštao o nekoj velikoj nebeskoj intervenciji.
Ne mora ni mnogo.
Samo jedno kratko:
OPAM. . .
Po sektorima.
Ali onda dolazi ono najčudnije u celoj priči.
Hristos odbija spektakl.
Mogao je, po priči, da pozove legije anđela.
Desetine hiljada anđela.
Armiju.
Nebeski SWAT.
Apokalipsu pre doručka.
I ništa.
Nema demonstracije sile.
Što je potpuno suludo iz ljudske perspektive.
Jer čovek stalno očekuje da se božanska moć pokaže kao spektakl.
A postoji ona jeziva, gotovo kafanski prosta računica koja čoveku ostane u glavi kao račun za ceh posle treće ture:
„Zar misliš da sada ne mogu zamoliti Oca svoga, i da mi neće dati više od dvanaest legija anđela?“
Više od 72.000 anđela.
A ako jedan anđeo u Starom zavetu može da satre 185.000 vojnika . . . onda 72.000 anđela mogu da zbrišu planetarnu civilizaciju dok ti popiješ jutarnju kafu i pojedeš burek sa sirom kod stanice.
Civilizacija obrisana brže nego istorija browsera posle čudnog guglanja u tri ujutru.
I ono što je čoveku možda najteže da prihvati:
Hristos odbija baš tu demonstraciju sile.
Poenta je upravo u tome što se to ne dešava.
Jer čovek stalno želi Boga koji će nasilno potvrditi da je ON u pravu.
A dobija nešto mnogo gore:
slobodu,
tišinu,
i obavezu da pogleda sebe bez specijalnih efekata.
Što je, realno, mnogo strašnije od munja.
Jer sila fascinira.
Tišina tera na samopogled.
A samopogled je užasno skup sport.
Mnogo je lakše sedeti u kafani i nabrajati ko je kriv.
Kriv je ministar.
Kriv je internet.
Kriv je Zapad.
Kriv je Istok.
Kriv je rijaliti.
Kriv je turbo-folk.
Kriv je komšija što lupa šniclu u sedam ujutru.
Kriv je rođak iz Austrije što dođe jednom godišnje pa objašnjava kako se tamo poštuje zakon dok vozi 140 kroz naselje.
Kriv je čovek što kaže „sine moj“ na Fejsbuku.
Kriv je lik što koristi bluetooth zvučnik na Adi.
Kriv je ceo svet.
I negde posle treće kafe, pete vesti i sedmog nerviranja čovek dođe do one iskrene, gotovo dirljivo male molitve:
„Ne tražim mnogo, Gospode . . . samo jedan skroman selektivni Potop.“
I najgore je što je to brutalno ljudski komentar.
Čovek bukvalno kaže:
„Ne zanima me kosmički balans.
Nerviraju me konkretni ljudi.“
I iskreno . . . to je verovatno poštenije od 90% internet duhovnosti.
Jer ljudi skoro uvek žele pravdu . . . dok nekako potpuno spontano zamišljaju sebe van njenog dometa.
Kao:
„Da, Gospode, uvedi konačno red . . . ali ono . . . da krenemo od drugih.“
I tu dolazimo do najstarijeg ljudskog sporta:
prebacivanja odgovornosti.
Čovek napravi haos u sopstvenoj kući.
Posvađa se sa ženom.
Upropasti odnos sa decom.
Zapusti sebe.
Ne razgovara.
Ne sluša.
Ne kaže izvini kad treba.
I onda kaže:
„Ma komšinica je kriva.
Unela mi nemir u kuću.“
Čekaj bre, čoveče.
Kako to funkcioniše?
Šta si ti onda?
Bluetooth zvučnik?
NPC iz side questa?
Stalno je neko drugi kriv.
Drugi nam kvare brak.
Drugi nam kvare decu.
Drugi nam kvare državu.
Drugi nam kvare veru.
Drugi nam kvare narod.
Drugi nam kvare dušu.
A gde smo tu mi?
Gde je naša odgovornost?
Za sebe.
Za sopstveni karakter.
Za ono što govorimo.
Za ono što prećutimo.
Za ono što radimo kad nas niko ne gleda.
To je ono pitanje koje čovek pokušava da izbegne celog života kao poziv nepoznatog broja.
Jer mnogo je lakše reći:
„Onih drugih 40% je krivo.“
Nego sesti sam sa sobom i priznati:
„Možda sam i ja učestvovao u sopstvenoj propasti više nego što bih voleo da priznam.“ . . .
I tu se zapravo ništa nije promenilo od Adama.
Pali Adam stoji pred Bogom i kaže:
„Žena koju si mi Ti dao . . . ona me nagovorila.“
Znači čak ni:
„Ja sam kriv.“
Nego indirektno:
„Ti si, Gospode, malo pogrešio u konfiguraciji sistema.“
I od tada traje ista priča. . .
Samo su danas umesto rajske jabuke tu:
komentari,
algoritmi,
TikTok,
krediti,
rijaliti,
saobraćaj,
izbori,
notifikacije,
tri otvorena taba sa teorijama zavere i jedan sa akcijom za pileći file.
A čovek i dalje pokušava da objasni kako je neko drugi odgovoran za njegov unutrašnji haos.
I zato je ljudima često mnogo prijatnija kolektivna priča.
Lakše je reći:
„Narod je propao.“
Nego:
„Ja sam se pokvario.“
Lakše je analizirati civilizaciju nego sebe.
Lakše je proučavati Apokalipsu nego sopstvenu gordost.
I zato čovek na ispovesti često dođe kao da reklamira tuđ život.
„Žena me nervira.“
„Deca ne slušaju.“
„Država katastrofa.“
„Internet zlo.“
A o sebi . . . muk. . .
Kao da je došao da prijavi kvar na civilizaciji, ne na sopstvenoj duši.
I tu je možda najjezivija stvar koju hrišćanstvo govori:
da čovek može ceo život da mrzi veoma „moralno“.
Da bude potpuno uveren da brani istinu, pravdu, narod, veru i normalnost . . .
a da zapravo samo hrani sopstvenu gordost.
Jer Satana u hrišćanskoj tradiciji nije samo biće haosa.
Nego i biće prebacivanja krivice.
Onaj koji stalno sugeriše:
„Nisi ti problem.
Pogledaj NJIH.“
I čovek onda polako prestane da se kaje.
Počne da se identifikuje sa sopstvenom ogorčenošću.
Nervoza postane ideologija.
Gnev postane identitet.
A mržnja počne da glumi moralnu superiornost.
I zato je možda pokajanje danas toliko retko.
Ne zato što ljudi nemaju grehe.
Nego zato što svi dolaze pred Boga kao komentatori.
Kao analitičari civilizacije.
Kao kosmički inspektori.
A vrlo retko kao ljudi koji kažu:
„Gospode . . . problem možda nije samo tamo negde.
Možda je deo haosa i u meni.“
I onda čovek sedne noću.
Četiri i sedamnaest.
Frižider zuji kao trafostanica iz Obrenovca.
Ruter treperi kroz mrak kao poslednji svetionik civilizacije.
Stan miriše na ustajalu kafu, prašinu i produžni kabl.
Negde laje pas.
Neko turira motor bez auspuha.
Nebo iznad grada narandžasto kao da je civilizacija ostala uključena na punjaču.
I tada možda prvi put shvatiš koliko je jeziva činjenica da čovek mnogo češće želi potvrdu svoje nervoze nego istinu o sebi.
Jer istina ume da bude vrlo neprijatna.
Možda problem nije samo tamo negde.
Možda nisi baš potpuno nevina žrtva kosmosa.
Možda u tebi postoji isti impuls koji osuđuješ kod drugih.
Samo lepše upakovan.
Sa boljim argumentima.
I malo sofisticiranijim rečnikom.
A to već boli.
Lakše je zamišljati Boga kao nebeskog izvršitelja radova.
Lakše je verovati da će jednog dana doći velika kosmička inspekcija i reći:
„Dobro . . . gde su budale?“
A mi svi uredno stanemo sa strane kao da nas se to ne tiče.
I možda se baš tu krije cela tragedija čoveka.
Što bi vrlo rado prihvatio Sudnji dan . . . pod uslovom da prvo proveri spisak.
I zato Balkan nikad neće ostati bez tema.
Ovde se od parking mesta stigne do eshatologije za manje od pola sata.
Neko kaže:
„Brate, zauzeo mi mesto ispred zgrade.“
A pet minuta kasnije već raspravljamo o padu civilizacije, moralnom raspadu Zapada, ulozi Vizantije i tome da li bi Potop danas krenuo od Dorćola ili od Novog Beograda.
I negde gore, ako nas stvarno neko posmatra . . . verovatno samo uzdahne.
Ili se smeje.
Verovatno oba.
Jer teško je ostati ozbiljan dok gledaš vrstu koja istovremeno pravi teleskope za duboki svemir i svađa se u komentarima oko toga ko je kome ukrao mesto za sušenje veša.
A možda je baš to čovek.
Biće koje sanja večnost . . . dok besno trubi čoveku koji je stao na sva četiri žmigavca ispred pekare.
I negde između parking mesta i Apokalipse čovek shvati da Balkan zapravo nikad nije bio teritorija.
Više stanje svesti.
Mesto gde ljudi raspravljaju o poslednjim vremenima dok nose kese iz Maksija i čekaju da se oslobodi mesto kod kontejnera.
Jer ovde ništa nije samo praktičan problem.
Sve je simbol.
Sve je znak.
Sve je dokaz da se civilizacija raspada baš danas . . . baš nama pred očima.
Pokvari se lift:
„To ti je slika države.“
Kasni autobus:
„Propast sistema.“
Komšija kupi novi Audi:
„Ko zna šta taj radi.“
Nestane jogurt u radnji:
„Gotovo.
Kraj.
Pada civilizacija.“
Timeline kao beskonačni sudnji dan nad drugima.
Svi tužioci.
Niko optuženi.
Pakao komentara, burazeru.
I negde kroz sve to provlači se ista večita nada da će se pojaviti neko jači.
Neko odozgo.
Neki kosmički inspektor.
Da lupi šakom o sto univerzuma i kaže:
„Dobro bre ljudi . . . jeste li vi normalni?“
A problem je što bi posle toga svi uredno pokazali na komšiju.
„EVO OVAJ PRVI.“