Možda je najveći problem što više niko ne razgovara o temi.
A možda je problem još dublji.
Možda tema odavno nije tema.
Možda su tema postale pomisli.
Jednima se pojavi pomisao da vode rat protiv crkve.
Drugima se pojavi pomisao da vode rat za crkvu.
Jednima se pojavi pomisao da vode rat protiv vlasti.
Drugima se pojavi pomisao da vode rat protiv opozicije.
Jednima se pojavi pomisao da vode rat protiv studenata.
Drugima se pojavi pomisao da vode rat za studente.
Jednima se pojavi pomisao da vode rat protiv Zapada.
Drugima se pojavi pomisao da vode rat protiv Rusije.
Jednima se pojavi pomisao da vode rat protiv vernika.
Drugima se pojavi pomisao da vode rat protiv ateista.
Tema svih tih pomisli je rat.
Neko vodi misaoni rat iz devedesetih.
Neko vodi misaoni rat iz Drugog svetskog rata.
Neko vodi misaoni rat iz Hladnog rata.
Neko vodi misaoni rat iz raspada Jugoslavije.
Neko vodi misaoni rat iz studentskih protesta.
Neko vodi misaoni rat iz televizijskog studija.
Neko vodi misaoni rat iz porodične slave.
Neko vodi misaoni rat iz komentara pročitanog pre pet godina.
Neko vodi misaoni rat protiv profesora koji mu je dao keca.
Neko vodi misaoni rat protiv bivše žene.
Neko vodi misaoni rat protiv komšije.
A najviše ima onih koji vode misaoni rat protiv svojih predstava o drugim ljudima.
I tu postaje zanimljivo.
Jer čovek posle nekog vremena počinje da primećuje da se ljudi retko bore sa drugim ljudima.
Mnogo češće se bore sa slikama koje nose u sebi. . .
Sa uvredama koje pamte.
Sa strahovima koje neguju.
Sa pričama koje godinama ponavljaju sami sebi.
Sa pomislima koje su prihvatili kao svoje.
A povod za sve to postao je Pojas.
I baš zato cela stvar postaje ozbiljna.
Dobija kosmičku dimenziju. . .
Jer nije neobično što ljudi raspravljaju o pojasu.
Neobično je nešto drugo.
Oko znaka Pobede nad pomislima okupljaju se da bi slušali svoje pomisli.
Oko svedočanstva o Pobedi nad strastima okupljaju se da bi branili svoje strasti.
Oko predmeta koji vekovima poziva čoveka da pogleda u sebe okupljaju se da bi gledali jedni u druge.
Da presude.
Da osude.
Da odgovore.
Da pobede.
Da imaju poslednju reč u Diznilendu.
I tada čovek počinje da sumnja da predmet nikada nije ni bio tema.
Tema su od početka bile pomisli.
Hiljade ljudi nikada nisu videle pojas.
Hiljade ljudi nisu stale u red.
Hiljade ljudi ga nisu celivale.
A ipak satima misle o njemu.
Ne zbog pojasa.
Nego zbog onoga što se pokrenulo u njima.
Jednome se probudio podsmeh.
Drugome prezir.
Trećemu gnev.
Četvrtome potreba da objasni.
Petome potreba da odbrani.
Šestome potreba da napadne.
Sedmome potreba da presudi.
Osmome potreba da pokaže da je pametniji od svih ostalih.
Čitaš komentare i počinješ da primećuješ nešto neobično.
Gotovo niko ne govori o predmetu.
Svi govore iz pomisli.
Jedna pomisao kaže:
„Ismej ih.“
Druga kaže:
„Uzvrati.“
Treća kaže:
„Pokaži im da su glupi.“
Četvrta kaže:
„Pokaži im da su zli.“
Peta kaže:
„Ne smeš da ćutiš.“
Šesta kaže:
„Moraš da pobediš.“
Sedma kaže:
„Moraš da imaš poslednju reč.“
I onda hiljade ljudi poslušno sedaju za tastaturu.
Neko napiše deset redova.
Neko sto.
Neko hiljadu.
Ali obrazac ostaje isti.
Pomisao dođe.
Čovek počne da razgovara sa njom.
Zadrži je malo duže nego što je trebalo.
Počne da je okreće po glavi.
Počne da je hrani.
Počne da je opravdava.
Počne da je brani.
I na kraju poveruje da je njegova.
Stari monasi su taj proces opisivali vekovima pre interneta.
Pre televizije.
Pre novina.
Pre političkih stranaka. . .
Sedeli su sami u pećinama.
Bez publike.
Bez komentara.
Bez lajkova.
Bez izbora.
Bez Fejsbuka.
I nalazili potpuno iste ratove.
Istu potrebu da odgovore.
Istu potrebu da pobede.
Istu potrebu da dokažu.
Istu potrebu da osude.
Istu potrebu da budu u pravu.
To je možda najneprijatniji detalj cele priče.
Jer ako su isti ratovi postojali u pećini pre petnaest vekova, onda problem nije u internetu.
Nije u algoritmima.
Nije u televiziji.
Nije u političarima. . .
Nije čak ni u protivnicima.
Bojno polje je mnogo bliže.
Na rastojanju od nekoliko nanometara u moždanoj vijuzi.
Između čoveka i njegove sledeće pomisli.
Tu počinje pravi horor pustinjskih otaca.
Ne zato što vide demone iza svakog ćoška.
Nego zato što vide koliko lako čovek potpisuje ono što mu prolazi kroz glavu.
Pomisao pokuca.
Čovek otvori.
Pomisao sedne.
Čovek joj posluži kafu.
Pomisao ostane malo duže.
Čovek joj donese stolicu.
Pomisao se odomaći.
Čovek joj prepusti sobu.
Posle nekog vremena više nije sasvim jasno ko je domaćin, a ko gost. . .
Hiljade ljudi.
Milioni pomisli.
Neke prolaze.
Neke se odbacuju.
Neke se prihvataju.
Neke se neguju godinama.
A neke prerastu u čitav život.
I dok svi misle da ratuju protiv drugih ljudi, možda najveći rat i dalje ostaje onaj stari.
Rat za jednu jedinu pomisao.
Hoćeš li je pustiti unutra ili nećeš. . .
A nikome ne pada na pamet da zastane.
Da sasluša.
Da prećuti.
Da se smiri.
Da pusti pomisao da prođe bez potpisa i pečata.
Možda upravo tu počinje sloboda.
Ne kada čovek pobedi raspravu.
Ne kada nadjača protivnika.
Ne kada dobije poslednju reč.
Nego kada ne prihvati svaku pomisao koja pokuca na vrata.
Jer nisu sve pomisli naše samo zato što su prošle kroz našu glavu.
I dok svi misle da je najveće pitanje ko je bio u pravu, možda je pitanje oduvek bilo mnogo jednostavnije.
Ko je otvorio vrata.
I kome. . .