Odeš da volontiraš. . .
Kutije.
Makaze.
Zip kesice.
Trakice.
Ljudi.
Sto ljudi radi isti posao.
Neko mota trakice. Neko pakuje. Neko broji. Neko donosi nove kutije. Neko pokušava da proceni koliko će trebati za sutra. Neko traži produžni kabl. Neko vodu. Neko kafu.
Sve izgleda kao skladište koje je privremeno postalo mravinjak.
Nema velikih tema.
Nema ideologije.
Nema kulturnih ratova.
Postoji samo pitanje da li će biti dovoljno materijala.
Jer ljudi čekaju. . .
Dolaze iz svih krajeva.
Stoje po deset ili jedanaest sati.
A kada dođu na red da se poklone, uzmu trakicu i odu.
I zato sto ljudi sedi i mota nove.
To je ceo problem. . .
Ispostavlja se da logistika izgleda veoma dosadno dok se ne pokvari.
Tek tada svi primete da postoji.
Dok sediš među kutijama i džakovima, jedina drama je da li će ponestati materijala pre nego što stigne nova isporuka.
Koliko je ostalo kesica?
Koliko trakica?
Koliko ljudi očekujemo sutra?
Da li neko zna gde možemo da nabavimo još jedno pakovanje od 10.000 zip kesica?
To su bila velika pitanja dana. . .
Onda dođeš kući.
Skuvaš kafu.
Uključiš televizor.
Otvoriš internet.
I otkriješ da se napolju vodi rat.
Ne rasprava.
Rat.
Stotine statusa.
Hiljade komentara.
Nepregledne kolone uvreda.
Fašisti.
Komunisti.
Klerofašisti.
Autošovinisti.
Satanisti.
Primitivci.
Sektaši.
Retardi.
Izrodi.
Sve po spisku.
I sve to zbog iste teme.
Ili barem tako izgleda.
Posle nekog vremena počeo sam da sumnjam da većina ljudi uopšte ne raspravlja o istoj stvari.
Jedni pričaju o religiji.
Drugi o sociologiji.
Treći o politici.
Četvrti o identitetu.
Peti samo koriste priliku da se posvađaju sa ljudima koje ionako ne podnose već deset godina.
A između njih leti jedna jedina reč. . .
Kao lopta na školskom igralištu.
Svako je šutira u svom pravcu.
U jednom trenutku postane gotovo nemoguće objasniti nekome ko nije iz Srbije šta se zapravo dešava.
Pokušaš.
Kreneš od početka.
Od 1760. godine.
Charles de Brosse.
Kult fetiških bogova.
Pa staneš. . .
Jer zvuči kao vic.
Ljudi stoje u redu po jedanaest sati.
Sto volontera pakuje trakice.
A internet istovremeno vodi građanski rat oko značenja jedne reči.
I tu shvatiš nešto zanimljivo. . .
Tokom dana prisutan si na dva potpuno različita događaja.
Prvi se zaista dogodio.
Video si ga svojim očima.
Ljudi čekaju.
Volonteri rade.
Telefoni zvone.
Kutije nestaju.
Nove kutije dolaze.
Neko broji.
Neko pakuje.
Neko pokušava da organizuje sutrašnji dan.
Potpuno običan svet infrastrukture. . .
Drugi događaj uglavnom postoji na ekranima.
Tamo se sudaraju religija i sekularizam.
Tradicija i modernost.
Građanska Srbija i ona druga Srbija.
Evropa i Balkan.
Prosvetiteljstvo i srednji vek.
Demokratija i autoritet.
Istorija i njene senke.
Velike reči.
Veliki simboli.
Velike teorije.
Teorija o svemu. . .
I onda shvatiš nešto pomalo čudno.
Da ti zapravo ceo dan nisi sreo nijednu od tih stvari.
Nisi sreo demokratiju.
Nisi sreo fašizam.
Nisi sreo komunizam.
Nisi sreo ni prosvetiteljstvo.
Nisi sreo ni srednji vek.
Sreo si čoveka koji traži makaze.
Ženu koja broji kesice.
Volontera koji pokušava da pronađe još jedan sto.
Baku koja pita da li može da uzme još jednu trakicu za unuku.
I čoveka koji pokušava da nabavi još 10.000 zip kesica pre sutra.
Onda dođeš kući, uključiš internet i ispadne da živiš usred sudara civilizacija. . .
Na trenutak se zapitaš da li ste vas sto uopšte bili u istoj državi kao ljudi na ekranu.
Nikada nisam imao osećaj da potpuno pripadam tom svetu.
Ne ovom današnjem.
Nego bilo kom. . .
Kao da sam greškom završio nekoliko vekova dalje od mesta na koje sam bio raspoređen.
Jer čovek od ekrana živi u komentaru.
Hrani se komentarom.
Budi se uz komentar.
Leže sa komentarom.
Diše komentare.
Njegova teritorija nije ulica nego timeline.
Njegov rov nije u zemlji nego u browseru.
Njegova najveća životna opasnost je da ostane bez poslednje reči.
Tamo se vode bitke.
Tamo se brane identiteti.
Tamo se osvajaju moralne visine i gube prijatelji.
A nekoliko kilometara dalje neko pokušava da pronađe još dve kutije zip kesica pre nego što stigne sledeća smena.
Jer između ta dva sveta ne postoji čak ni sukob.
Postoji samo ogromna udaljenost. . .
Na internetu ljudi objašnjavaju vernicima šta oni zapravo veruju.
U redu baka pita da li može da uzme još jednu trakicu za unuku.
Na internetu traje kulturni rat.
Na terenu traje logistika. . .
Na internetu se raspravlja o simbolima i signalima kroz šum.
Na terenu se raspravlja da li će biti dovoljno kesica do jutra.
I zanimljivo je koliko se ta dva sveta malo dodiruju.
Možda je upravo to ono što mi je ostalo u glavi.
Ne pitanje ko je u pravu.
Nego koliko procesorske snage društvo ume da potroši na jedan simbol.
Jedan signal.
Jedan pojas.
Nekoliko dana kasnije hiljade ljudi ne pričaju ni o čemu drugom.
A istovremeno negde sto ljudi sedi i mota i pakuje trakice zato što ih jednostavno nema dovoljno. . .
Možda pojas odavno više nije tema.
Možda nije bio tema već posle prvih nekoliko sati.
Možda je prava tema ono što se dogodi kada jedna informacija krene na put kroz nekoliko miliona glava.
Kroz medije.
Kroz algoritme.
Kroz ideologije.
Kroz lične frustracije.
Kroz stare svađe.
Kroz identitete koje ljudi brane kao teritoriju.
Kroz komentare. . .
Na kraju od početne informacije ostane tek toliko da može da se prepozna poreklo.
Kao novčić koji je prošao kroz milion ruku.
I što duže putuje, sve manje liči na ono od čega je krenula.
Možda je to ono što me je zapravo zainteresovalo.
Putanja.
Način na koji jedna informacija prolazi kroz društvo, medije, algoritme i ljudske glave. . .
I ono što od nje ostane kada konačno stigne na odredište.
A to je, iskreno, mnogo zanimljivije.