03:35. . .
Telefon vibrira.
Nije alarm. Notifikacija.
To je onaj zvuk koji ti odmah objasni da narednih sat vremena ne pripada tebi.
CRITICAL.
Backup verification failed.
Naravno.
Skuvam kafu.
VPN.
SSH.
Još jedan SSH.
df -h
Filesystem Size Used Avail Use% Mounted on
/dev/sda2 500G 500G 16M 100% /
Naravno.
Linux ume dugo da trpi.
Onda jednog dana odluči da više neće.
Krenem redom.
find / -xdev -type f -size +500M 2>/dev/null
Kursor treperi.
Čekam.
Dok čekam otvorim Fejsbuk.
Greška.
Nađem neku smešnu sliku sa diyaudio foruma. Nešto toliko glupo da bi normalan čovek samo produžio dalje.
Šerujem.
Dva minuta kasnije stiže poruka.
„Nikad ne znam šta ću zateći na tvom profilu.“
Posle stiže druga.
„Brate, profil ti izgleda kao kaleidoskop.“
To me pogodi više nego što bi trebalo.
Jer čovek je potpuno u pravu.
Otvorim Viber.
Neko šalje link.
Како да задобијем смирење? Старац Герман Ставровуниот.
Pre toga sam se raspravljao sa ravnozemljašima.
Pre sat vremena gledao polovni osciloskop.
Sad tražim ko je pojeo 500 gigabajta na produkciji.
Ništa od toga ne deluje povezano.
Obrišem sliku.
Otvorim Hetzner Robot.
Vratim se u terminal.
du -xhd1 / | sort -h
Telefon zvoni.
Kolega.
Naravno da ne spava.
Niko normalan nije budan u četiri ujutru osim ljudi sa malom decom i sistem administratora.
„Našao si?“
„Nisam.“
„Pošteno.“
Prekida vezu.
Negde u pozadini:
„Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.“
Ne iz neke velike pobožnosti.
Više kao poslednja linija tehničke podrške.
Kopam dalje.
grep -R backup /opt/scripts 2>/dev/null
Jedan rezultat.
Naravno da postoji skripta.
Uvek postoji skripta.
Otvaram je.
Na vrhu piše:
# Dejan
# 2019
Sedim nekoliko sekundi.
Ne znam gde je Dejan.
Možda je u Nemačkoj.
Možda vozi kamion.
Možda je postao monah.
Možda administrira neki drugi server i u ovom trenutku psuje nekog svog Dejana iz 2019.
Ali njegova skripta i dalje upravlja mojim životom u četiri ujutru.
Dok čekam sledeću proveru, pogled mi sklizne na tab koji je ostao otvoren od sinoć.
Neki sveštenik.
Ispod rasprava o fetišizmu.
Počnem da pišem odgovor. Oko 100 karaktera u minuti.
Protestantska kritika katoličkih relikvija i svetaca postoji mnogo pre de Brossesa.
Onda de Brosses od toga pravi širu teoriju o „primitivnoj religiji“ i teorijski razrađuje pojam koji potiče od portugalskog feitiço, začarani predmet, amajlija i slično.
Prosvetitelji prihvataju sličan obrazac kritike.
Antropologija 19. veka koristi termin za afričke religije.
Marks uvodi robni fetišizam.
Frojd seksualni fetišizam.
I na kraju nastane potpuni haos jer ista reč počne da znači pet različitih stvari.
Usput se u istu korpu često ubaci i pravoslavlje, zato što mnogi autori preuzimaju protestantske kategorije kao da su univerzalne.
I onda nastane totalni krah u mozgu jer svi koriste istu reč, a pričaju o potpuno različitim stvarima.
A onda se o svemu tome raspravlja u Utisku nedelje.
Laza Lazarević klima glavom iz daljine.
Potpuni krah u mozgu.
Stanem.
Pogledam tekst.
Ne pošaljem ga.
Zatvorim tab.
Vratim se u terminal.
top
Na ekranu:
PID USER %CPU COMMAND
3245 root 99.8 java
Gledam proces.
Nemam pojma šta radi.
Troši sve.
Ne smeš da ga ugasiš.
Ne možeš da ga ugasiš.
Samo ga posmatraš.
I negde tu mi pada na pamet da već pola sata pokušavam da otkrijem šta troši CPU na serveru.
A dobar deo života pokušavam da otkrijem šta troši CPU u mojoj glavi.
Za server postoje alati.
top.
htop.
vmstat.
iostat.
Logovi.
Za čoveka je komplikovanije.
Uglavnom vidiš posledice.
Proces retko.
Neko plane zbog sitnice.
Neko godinama vrti istu raspravu.
Neko se zakači za jednu ideju i više ne pušta.
Neko ceo život brani odgovor čijeg se pitanja više ne seća.
„Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.“
Problem sa mnogo savremenih priča o smirenju je što ga opisuju kao karakter.
Kao tip ličnosti.
Tiho govori.
Nikome se ne zamera.
Deluje bezopasno.
A onda otvoriš Jevanđelje i vidiš čoveka koji prevrće tezge menjačima novca, raspravlja se sa farisejima, govori stvari zbog kojih ljudi odlaze i odbijaju da ga slušaju.
Smirenje očigledno nije isto što i odsustvo konflikta.
Zatvorim tab.
Vratim se u terminal.
lsof +L1
Ništa.
Dobro.
Idemo dalje.
Kafa je odavno hladna.
Napolju je još mrak.
Neko na internetu objašnjava da gravitacija ne postoji.
Neko drugi objašnjava da je poslušanje isto što i nemati svoje mišljenje.
Neko treći objašnjava da je svaka promena izdaja predanja.
Ja grep-ujem logove.
Oni grep-uju jedni druge.
Počinjem da sumnjam da su svi deo istog distribuiranog sistema.
U jednom trenutku konačno nalazim problem.
Nije disk.
Nije mreža.
Nije backup.
Nije čak ni skripta.
Problem je pretpostavka.
Skripta očekuje da svet izgleda isto kao 2019.
A nije 2019.
To je sve.
Nema misterije.
Nema zavere.
Nema hakera iz Rumunije.
Samo jedna pretpostavka koja je toliko dugo bila tačna da je prestala da bude pitanje.
Sedim nekoliko sekundi i gledam u ekran.
I tu mi sine da pola rasprava koje čitam funkcioniše isto.
Ljudi sačuvaju odgovor.
Izgube pitanje.
Sačuvaju formu.
Izgube razlog.
Sačuvaju rešenje.
Zaborave problem koji je rešenje rešavalo.
Fotografija fotografije fotografije.
Svaka sledeća generacija malo bleđa od prethodne.
Malo mutnija.
Malo udaljenija od originala.
Možda zato moj profil stvarno izgleda kao kaleidoskop.
Terminal.
Starac German.
Hetzner.
Ravna Zemlja.
Laza Lazarević.
Backup skripta.
Isusova molitva.
Neka zaboravljena forumska slika.
Sve izgleda potpuno nepovezano.
A opet se iz nekog razloga stalno vraćam na isto mesto.
Kako nastaje šum.
Kako se signal izgubi.
Kako pretpostavka postane dogma.
Kako odgovor preživi pitanje.
U tom trenutku alarmi prestaju.
Grafici polako postaju zeleni.
Prvi autobus prolazi ispod prozora.
Grad se budi.
Noćna smena je završena.
Backup prolazi verifikaciju.
Kafa je hladna.
Server je miran.
Sunce polako izlazi iza sivih zgrada.
Sedim još nekoliko sekundi i gledam u ekran.
I tek tada shvatam da sam celu noć pokušavao da smislim tekst za blog.
Valjda o smirenju.
Ili o ravnozemljašima.
Ili o liturgiji.
Ili o fetišizmu.
Ili o starim skriptama.
Ili o tome kako čovek održava stvari kojima je davno zaboravio svrhu.
Možda sve vreme pokušavam da odgovorim na isto pitanje.
Samo ga svaki put pronađem u drugom kvaru.
Nekad u backup skripti.
Nekad u raspravi o Ravnoj Zemlji.
Nekad u sopstvenoj glavi.
Uvek izgleda kao novi problem.
A gotovo nikad nije.
exit