Dok pišeš status o odlasku, još uvek si emocionalno vezan za celu stvar.
Još uvek vodiš razgovor sa mrežom.
Još uvek ti je stalo.
Pravi kraj izgleda mnogo dosadnije.
Ne napišeš status.
Ne ugasiš profil.
Ne objasniš nikome ništa.
Samo jednog dana prestaneš da dolaziš.
Kao kad prestaneš da pušiš.
Poruke čekaju. Notifikacije čekaju.
Ljudi se svađaju oko nečega što je tog jutra delovalo strašno važno.
A ti odeš da radiš nešto drugo.
I tek posle nekoliko nedelja shvatiš da nisi ni primetio.
To nije kraj.
To je poslednji pokušaj pregovora.
Godinama sam se vraćao zbog jednog čoveka.
Ne zbog Njuz Fida.
Njuz Fid me odavno nije zanimao.
Nisam dolazio ni zbog vesti, ni zbog rasprava, ni zbog ljudi koji su baš tog dana rešili da svetu saopšte konačno mišljenje o svemu.
Otvorim profil.
Pročitam nekoliko objava.
Vidim da je živ.
Zatvorim Fejsbuk.
To je trajalo godinama.
Onda se jednom pojavila njegova poruka.
„Si živ, burazeru?“
Jesam.
Samo me nema.
To je otprilike bio odgovor.
Jer stvarno jesam bio tu negde.
Radio.
Nervirao se zbog gluposti.
Stario kao i svi ostali.
Samo više nisam živeo na društvenoj mreži.
Pravi kraj ne nastupa kad ugasiš profil.
Pravi kraj nastupa kad nestanu adrese zbog kojih si se vraćao.
Nije nestao Fejsbuk.
Nestali su ljudi zbog kojih je vredeo da ga otvoriš.
Onda jednog dana shvatiš da više nemaš razlog da proveriš šta ima novo.
Jer ono zbog čega si dolazio nikada nije bio Njuz Fid.
Bili su to ljudi.
Pojedinačni lični profili.
Mala mesta na internetu gde si povremeno proveravao da li je neko još uvek tu.
A kad odu ljudi, mreža ostane da radi još godinama.
Kao napuštena železnička stanica na kojoj i dalje svetle sijalice.
Vozovi više ne staju.
Ali red vožnje još stoji zakačen na zidu.
Juče otvorim Fejsbuk da vidim šta algoritam smatra vrednim pažnje.
Objaviš nešto originalno.
Nacrtaš.
Montiraš.
Napišeš.
Smisliš foru.
Domet kao da si bacio papir u Dunav.
A neka žena od pedeset i kusur godina sedi u fotelji u donjem vešu, čita knjigu i za nekoliko dana skupi deset miliona pregleda. . .
Ne zato što je Meta odlučila da promoviše književnost.
Nego zato što je AI zaključio da određena grupa penzionera vrlo disciplinovano zastaje na toj objavi.
Sistem ne zna šta je dobro.
Ne zna šta je originalno.
Ne zna šta je duhovito.
Ne zna šta je tačno.
Za proteste ga nije briga.
Za izbore ga nije briga.
Za umetnost ga nije briga.
Za istinu ga nije briga.
Za duhovnost ga nije briga.
Neuronska mreža ne meri vrednost.
Meri kretanje očiju po ekranu.
Meri zastajanje.
Meri skrol.
Meri klik.
Meri povratak.
Meri koncentraciju testosterona po sekundi prikaza.
Praktično meri tragove koje čula ostavljaju na staklu telefona. . .
Koliko dugo je nečija zenica ostala na ekranu.
I onda to pojačava.
Pa opet pojačava.
Um skače sa slike na sliku.
Sa pomisli na pomisao.
Ne može da ostane na jednom mestu.
Ne može da se sabere. . .
Nekada je fetiš bio ljudska slabost.
Danas je postao poslovni model.
Zato što je pažnja postala najskuplja roba na tržištu.
Posle me pita urednik nekog portala kako da dobije milionski doseg.
Gleda statistiku. . .
Analitiku.
Engagement.
Retention.
CTR. . .
Sve lepo složeno u tabelama.
Šta da mu kažem. . .
Nađite neku babadevojku u donjem vešu da čita vesti.