Postoji zanimljiv fenomen.
Nekad si mogao da prepoznaš film po režiseru.
Sad možeš da ga prepoznaš po formularu.
Gledaš trejler i već znaš. Ne znaš radnju. Ne znaš ko je ubica. Ne znaš da li će brod eksplodirati. Ne znaš da li će heroj preživeti.
Ali imaš osećaj da je neko negde prolazio kroz tabelu.
I tu počinje propo.
Ne ono umetničko propo.
Pravo, administrativno propo.
Propo u kome se kreativni proces polako pretvara u proceduru. Priča postaje sekundarna. Likovi postaju sekundarni. Svet koji gradiš postaje sekundaran.
Bitno je da se ispune stavke.
Ne nužno zato što ih neko voli.
Nego zato što ih sistem očekuje.
Poslednjih godina filmska industrija razvila je čitavu mrežu standarda, smernica, preporuka, internih politika i institucionalnih zahteva. Oskar standardi su samo najvidljiviji primer nečega što je mnogo šire od same Akademije.
Samo postojanje tih standarda nije problem.
Problem nastaje kada publika počne da stiče utisak da su kriterijumi postali vidljiviji od same priče.
Kada više ne razmišljaš o likovima nego o procesu koji ih je proizveo.
Kada tokom gledanja ne vidiš svet filma nego sastanak koji mu je prethodio.
Možda je taj utisak nekad pogrešan.
Možda je nekad potpuno opravdan.
Za film je svejedno.
Iluzija je već pukla.
Jer publika veoma lako oprašta neobičan izbor.
Mnogo teže oprašta izbor koji deluje administrativno.
Holivud je propo zato što više ne zna da li pravi filmove ili prolazi procedure.
Nekad si imao scenario.
Sad imaš checklist.
Nekad si pitao:
„Da li je priča dobra?“
Sad sve češće deluje kao da pitaš:
„Da li prolazi standard?“
A standard nije isto što i kvalitet.
Kao što ispunjen formular nije isto što i dobro urađen posao.
Kao što broj citata nije isto što i dobar naučnik.
Kao što broj klikova nije isto što i dobro novinarstvo.
I tako godinama.
Malo po malo.
Star Wars. Propo. . .
Star Trek. Propo. . .
Marvel. Propo. . .
DC. Propo. . .
Zack Snyder. Propo. . .
Ridley Scott. Propo. . .
Spielberg. Propo. . .
Nolan sa Odisejom. Propo. . .
Ne zato što je Odisej već propo.
Nego zato što film još nije ni izašao, a već je proteran kroz ceo propo cirkus.
Danas više ne gledaš film pa ga ocenjuješ. . .
Danas gledaš kasting, intervju, teaser, jednu izvučenu rečenicu, jednu sliku sa seta, pa već znaš da je propo.
Sutra ćeš gledati thumbnail i naslov reakcije.
Prekosutra ćeš oceniti film po tome kako izgleda rasprava o njemu.
I onda dolazimo do Critical Drinkera, Nerdrotica, Geeks + Gamers i cele te galaksije koja odavno više ne živi od filma, nego od njegove propasti. . .
Nisu oni pali s Marsa.
Oni nisu izmislili taj osećaj.
Samo su prvi shvatili da je „propo“ postao žanr.
H8-era. . .
Ljudi stvarno vide šablone.
Stvarno vide korporativni jezik.
Stvarno vide kada studio više priča o vrednostima nego o scenariju.
Ali postoji i druga strana.
Algoritam ne nagrađuje nijansu.
Algoritam nagrađuje propo.
Mnogo više nego „solidno“.
Mnogo više nego „sasvim pristojan film“.
Mnogo više nego „ima mana ali nije loše“.
„STAR WARS IS DEAD“ dobije milion pregleda.
Internet voli apokalipsu. . .
Apokalipsa ima bolji klik.
Zamisli film o srednjovekovnoj Kini bez Kineza.
Film o Rusima bez Rusa.
Film o Inuitima bez Inuita.
Film o astečkoj civilizaciji u kome Asteke tražiš mikroskopom.
Film o vanzemaljcima bez vanzemaljaca.
Nekad bi takva ideja bila šala.
Danas je sastanak.
Sutra je zapisnik sa sastanka.
Prekosutra je obavezna obuka. . .
Jedna franšiza za drugom ulazi u fabriku i izlazi kao isti proizvod sa drugom nalepnicom.
Ne zato što su svi autori isti.
Nego zato što sve više prolaze kroz iste filtere.
Publika možda ne zna kako ti filteri funkcionišu.
Ali vidi njihove posledice.
Vidi kada različiti studiji počnu da proizvode iste vrste likova, iste vrste konflikata, iste vrste poruka i iste vrste opreznosti.
Vidi kada rizik nestane.
Vidi kada nestane osećaj da iza filma stoji čovek.
Publika kaže:
Nećemo.
Internet kaže:
Nećemo.
Bilansi kažu:
Nećemo.
Vaša primedba je uspešno zavedena pod brojem 4587-PR0P0 i biće razmotrena u narednom cirkusu unapređenja sadržaja.
Očekivano vreme odgovora: 30 do 90 franšiza.
A mašina nastavlja.
Još formulara.
Još standarda.
Još procenata.
Još komisija.
Još sastanaka.
Još ljudi koji veruju da se kreativnost može proizvesti procedurom.
I još manje ljudi koji smeju da postave jednostavno pitanje:
„A jel ovo neko stvarno hoće da gleda?“
Jer se kritika šablona sve češće tumači kao kritika vrednosti koje šablon navodno štiti.
A to nisu iste stvari.
Moguće je podržavati različitost i istovremeno misliti da se ne može proizvesti formularom.
Moguće je podržavati inkluziju i istovremeno znati da loš scenario ostaje loš scenario.
Moguće je želeti više perspektiva i istovremeno želeti manje birokratije.
Kada sistem više ne ume da razlikuje kritiku procedure od kritike ljudi, svaki prigovor postaje sumnjiv.
Svaka primedba postaje politička.
Toliko mišljenja.
Toliko rasprava.
Toliko objašnjenja.
Toliko reakcija na reakcije na reakcije.
A publika i dalje traži istu stvar.
Da tokom gledanja vidi film.
A ne sastanak koji mu je prethodio.