Film se završio. . .
Rasprava je tek počela.
Jedni su brojali šlemove.
Drugi jarbole. . .
Treći su objašnjavali da je brod vikinški.
Četvrti su pronašli pogrešan čvor na konopcu.
Peti su tvrdili da takva bronza tada nije postojala. . .
Posle deset minuta znao sam više o brodogradnji nego o Odiseju.
Pokušao sam da zamislim kako bi danas izgledalo kada bi Homer završio *Odiseju*.
Ne Trojanski rat.
Ne drvenog konja.
Nego trenutak kada rukopis stigne izdavaču. . .
Prvi konsultant proverio bi istorijsku tačnost.
Drugi geografiju. . .
Treći bi tražio izvor za Sirene.
Četvrti bi pitao zašto Kiklop ima samo jedno oko.
Peti bi preporučio dodatne konsultacije sa stručnjakom za mikensku brodogradnju.
Šesti bi zaključio da rukopis ima potencijal, ali zahteva ozbiljne dorade. . .
Homer bi saslušao sve primedbe.
Uzeo rukopis pod mišku.
I otišao na pijacu.
Tamo je ionako oduvek bila njegova publika.
Nekada je bilo dovoljno da priča bude dobra.
Danas mora da bude proverljiva. . .
„Izvor?“
To zvuči sasvim razumno.
Sve dok to pitanje ne postaviš Homeru.
Ko je trebalo da overi Sirene?
Posejdon?
Kiklop?
Možda notar sa Itake. . .
Gledao sam Nolanovu *Odiseju*.
Film beskrajno poštuje Homera.
Ali kao da mu pomalo ne veruje. . .
Naše doba ima ogromno poverenje u rekonstrukciju.
Mnogo veće nego u pripovedanje.
Ako pronađemo tri kamena, napravićemo ceo grad.
Ako pronađemo jednu bronzanu kopču, rekonstruisaćemo vojsku.
Ako pronađemo deo zida, već ćemo objasniti kako su ljudi živeli, u šta su verovali i čega su se plašili.
Arheolog i pripovedač ne rade isti posao. . .
Jedan traga za onim što je ostalo.
Drugi za onim što je nestalo.
Poslednjih dana više se raspravljalo o tome ko je trebalo da glumi Jelenu nego o tome zašto je Trojanski rat uopšte ispričan.
Internet je Homera pretvorio u antropološku komisiju. . .
Jedni mere genetiku.
Drugi nijansu kože.
Treći oblik nosa. . .
Četvrti procenat melanina.
Za to vreme Homer je već na pijaci.
Njemu je bilo važno da publika poveruje priči.
Ne tome kakav je bio Helenin ten.
Mit pita šta je čovek . . .
Dokumentacija pita koliko je dugačko koplje.
To nisu isti poslovi.
Zato mi je Fellinijev Satirikon i danas bliži od mnogih savremenih rekonstrukcija.
Nije pokušao da rekonstruiše Rim.
Pokušao je da sanja Rim. . .
Nekad pomislim na Borhesovu priču o kartografima koji su napravili mapu toliko preciznu da je na kraju prekrila celo carstvo.
Ponekad mi izgleda da danas živimo upravo na toj mapi.
Posle filma pročitao sam pismo jednog Grka upućeno Nolanu.
Nije raspravljao o šlemovima. . .
Podsetio je na ono što u Odiseji traje.
Ne brod.
Ne bronzana kopča.
Ne mač.
Nego čovek koji dvadeset godina pokušava da se vrati kući. . .
To razume svako dete.
Razume Penelopu.
Razume Argosa koji je čekao dovoljno dugo da još jednom vidi svog gospodara.
Možda će za pedeset godina neko proučavati Nolanove kostime.
Neko tip broda.
Neko sastav bronze. . .
A uveče će neko svom detetu opet ispričati kako se jedan čovek posle dvadeset godina vratio kući.
Neće pomenuti šlem.
Ni jarbol.
Ni bronzu.
Samo priču.
I možda će baš tada neko prekinuti Homera.
„Izvor?“
Homer ga pogleda.
Nasmeje se.
Nastavi da peva. . .