Jutros sam uzeo telefon samo da vidim koliko je sati.
Nisam stigao.
Iskoči poruka da mi ističe pretplata.
Zatvorim nju.
Odmah druga. . .
Cloud.
Pa banka.
Pa parking.
Pa AI pita da li želim Pro paket jer ću, navodno, biti produktivniji.
Sedim na ivici kreveta u gaćama i već pet minuta administriram sopstveni život.
Kao da sam došao na posao. . .
Samo što je firma ovaj put moja gajba.
Nekad si ušao u robnu kuću i znao si gde si.
Svaka je imala neki svoj fazon. Miris. Ljude. Nervoznu kasirku koja radi već dvadeset godina. Čoveka na odeljenju sa alatima koji zna napamet gde stoji svaki šraf.
Danas otvoriš Temu.
Isto kao AliExpress.
Isto kao Amazon.
Još hiljadu stvari koje ti nikad nisu trebale, ali algoritam smatra da bez njih ne možeš da nastaviš život.
Držač za telefon dok gledaš drugi telefon.
To je valjda vrhunac civilizacije.
Kad sam bio klinac, mislio sam da će budućnost izgledati sasvim drugačije.
Leteći automobili.
Gradovi pod kupolama. . .
Roboti koji rade dosadne poslove.
Mi ćemo imati više vremena.
Ispade da roboti pišu mejlove, a ja plaćam mesečnu pretplatu da mi napišu odgovor na mejl koji nisam ni hteo da dobijem.
To baš nisam imao u planu.
Najgore je što se čovek navikne.
Više ni ne registruješ.
Samo skida kartica.
Jednog dana sedneš, pogledaš oko sebe i provališ da u celoj kući skoro ništa nije stvarno tvoje.
Film nije tvoj.
Pesma nije tvoja.
Program nije tvoj.
Cloud nije tvoj.
AI nije tvoj.
Kupiš auto za ozbiljne ške, a posle ti mrtvi ladni objasne da grejači sedišta rade tek kad aktiviraš paket.
Paket, bre.
Još malo pa će desni migavac biti Premium. . .
Nije problem što nešto košta.
Problem je što više ništa ne kupuješ.
Sve rentaš. . .
Život ti je postao mesečno zaduženje.
Ako hoćeš kod zubara, bukiraj. . .
Kod frizera, bukiraj.
Hoćeš sto u kafani, bukiraj.
Putovanje, bukiraj.
Hotel, bukiraj.
Bukiranje života. . .
Na kraju ćeš morati da rezervišeš slobodno popodne da bi stigao da rezervišeš sve ostalo.
Sve vreme neko viče:
„Hajde još ovaj paket.“
„Samo Premium.“
„Samo Platinum.“
„Samo Lifetime.“
Lajftajm koji traje godinu dana.
Jbt, sve vreme kao da si
na hipodromu i u neprekidnoj
kladionici.
Kad danas uveče prođem kroz neke delove grada, imam osećaj da smo završili u Blade Runneru. Samo bez letećih automobila.
Sve treperi.
Sve svetli.
Reklama preko reklame.
Popust preko popusta.
Čovek više ne zna da li gleda grad ili korisnički interfejs.
A onda izađeš u grad.
Petak.
Negde oko deset.
Rekoh, ajde da prošetam od Slavije do Kalemegdana.
Kad ono…
Čujem svoje tikee.
Ozbiljnoo. . .
Tolika tišina da sam počeo da razmišljam da li mi škripi levi đon.
Roletne dole.
Po neka dostava. . .
Dva stranca slikaju Knez kao da su zalutali na filmski set.
Grad duhova.
Trospratna podzemna garaža.
Trospratna kladionica iznad nje.
Automobili parkirani.
Ljudi parkirani.
Grad kao da je nestao između ta dva sprata.
Sećam se kad si istom tom ulicom išao da vidiš koga ćeš da sretneš.
Nisi imao plan.
Izađeš.
Negde između Terazija i Kalemegdana naletiš na pola grada.
Jedan te vuče na kafu.
Drugi na vopi. . .
Treći kaže da svratite do Kosmaja.
Ako tamo nema mesta, ajde u Beograd.
Ako ni tamo nema ekipe, Balkan.
Na kraju svakako završiš za nekim stolom. . .
Niko ništa nije zakazao.
Niko nije slao lokaciju.
Ljudi su jednostavno bili napolju.
Sad odeš u tržni centar.
Prepuno.
Kao da je neko preselio čitav grad pod jedan krov. . .
Klima radi.
Muzika svira.
Sve blješti.
Ali nekako nema grada.
Ima samo potrošnje.
A kafane. . .
Nemoj da mi neko kaže da je isto.
Nije.
U restoranu dođeš da jedeš.
U kafani dođeš da postojiš.
Sedneš. . .
Kafa stoji satima.
Konobar te zna oduvek.
Za susednim stolom dvojica mrtvi ozbiljni rešavaju da li je bolji Thorens ili Dual. . .
Treći otpije gutljaj piva i, mrtav ladan, dobaci:
„Sve je to lepo… al’ Ortofon je još odavno rekao. Super OM 10.“
Za pet minuta raspravlja pola kafane.
Ako neko ogladni, naruči dvadeset ćevapa.
Svako ubode po jedan. . .
Niko ne računa.
Posle se ide da se đuska.
Demija . . .
Buha.
Soul Food.
Oznojiš se kao da si istovarao džakove u Luci Beograd.
Posle ške kući.
Usput još sat vremena čapri.
Danas rezervišeš sto tri nedelje unapred.
Minimalna potrošnja. . .
Znači platio si pravo da sediš.
Deset ljudi za stolom.
Devet skroluje. . .
Deseti glumi da ne skroluje.
Ako neko i progovori, priča o snimku koji su svi upravo gledali na telefonu.
Jbt, mogli ste i od kuće. . .
Nisam ja protiv tehnologije.
Da mi je neko osamdesetih rekao da ću jednim klikom da vidim ortaka koji vozi kroz Kentaki, rekao bih da je lud.
To je čudo.
Ali smo mislili da će tehnologija da nam kupi vreme.
Ispade da nam ga iznajmljuje. . .
Sat meri puls.
Telefon meri korake.
Frižider će uskoro da prijavi da si ostao bez jogurta. . .
AI će da napiše odgovor.
Drugi AI će da ga pročita.
Treći će da ga sažme.
A nas niko ništa nije pitao. . .
Nekad si imao obaveze.
Danas administriraš sopstveno postojanje. . .
Zakazuješ.
Potvrđuješ.
Resetuješ lozinku. . .
Plaćaš pretplatu.
Čekaš kod. . .
Dvostepena autentifikacija.
Otisak prsta.
Face ID.
Ceo dan radiš kao robot. Onda klikneš da potvrdiš da nisi robot.
Pa još jednom da potvrdiš da stvarno nisi.
Kad sve sabereš, ispadne da ogroman deo života provedeš gledajući u korisničke interfejse.
Ne živiš. . .
Samo održavaš sistem da bi mogao da nastaviš da živiš.
Možda mi najviše nedostaju stvari koje nisu mogle da se zakažu.
Najbolji razgovori nisu bili planirani. . .
Prijateljstva nisu nastajala preko aplikacije.
Ljubav se nije bukirala.
Sedneš negde.
Neko dovede nekog.
Ostaneš do zatvaranja. . .
Kreneš kući ške jer ti se ne prekida priča.
Najbolje uspomene uglavnom nisu imale termin u kalendaru.
Desile su se.
Možda vreme nije nestalo. . .
Možda smo ga pretvorili u servis.
A meni je, matori, i dalje nekako draže kad se najbolje stvari dese slučajno. . .